Џефри Најс: Западне силе су средиле да се Србији не суди за геноцид

Џефри Најс: Западне силе су средиле да се Србији не суди за геноцид 31.12.2017 14:40 | Агенције

Загреб - Србија се пред Хашким трибуналом спасила због њихове "политике оптужница", каже за "Јутарњи" Џефри Најс који је водио поступак против Слободана Милошевића.

Како наводи, није било озбиљног покушаја у случајевима Караџића и Младића да се докажу везе, па су те пресуде у оба случаја омогућиле Србији да "тврди да није страна у сукобу”, као и да су "Срби у БиХ били једва нешто гори од других починитеља”.

"Тешко је објаснити како је дошло до тога, премда нико од тужилаца, осим мене, није покушао да темељно потврдити везе, а случај у којем сам био тужилац- Милошевић - завршен је његовом смрћу; како се чини природном, што је било тако прикладно за све српске и међународне интересе. Од тренутка кад је Запад наредио Холбруку да жртвује територију и становништво Сребренице, Жепе и Горажда повлачећи ваздушну подршку Холанђанима, Србија је уживала посебне повластице Запада”, каже британски тужилац.

Према његовим ријечима, "одлуке Запада су нешто о чему су Срби били, без икакве сумње, обавијештени како би мапа могла да буде сређена и то размјеном територија”.

"Повластице су укључивале: а) одлуку Међународног суда правде (ИЦЈ) која ослобађа Србију оптужнице за геноцид; б) неуспјех да се оптуже други лидери државе Србије, Лилић или Булатовић, за наводе о геноциду исте онима против Милошевића и да се тако, појединачно или колективно, покаже да је Србија - држава - кривац у чијем су интересу сви крвави ратови вођени; ц) неуспјех да се Срби попут Перишића оптуже за геноцид; д) образац пресуда и жалби које су све биле у служби српских интереса као недавно формирање "Посебног суда” који ће донијети задовољштину Србима поступцима само против косовских Албанаца за могуће злочине који су увек могли бити изнесени пред ICTY. (То је као да се Запад, који је наметнуо овај судски процес Косову, не сећа како је термин "правда победника” изведен из поступака само једној страни у сукобу умрљао репутацију суђења у Нирнбергу)”, истиче Најс.

Он наводи да када је Милошевић "изненађујуће предат Хашком трибуналу”, постало неизбјежно да се припремају оптужнице за злочине у Хрватској и Босни и Херцеговине.

Осим тога, Најс истиче да је Милошевићево судско вијеће "било неподмитљиво, те је ишло тако далеко да открије да Милошевић - па тако и држава којој је био на челу, упркос томе што нисмо смјели да кажемо такве ствари - мора да одговара за геноцид у Босни”.

"Милошевић би свакако био одговарао за те тврдње које би се рефлектовале на државу коју је водио, али умро је”, наводи Најс.

Џефри најс додаје да у неком тренутку сви треба да се погледају "у очи реалности међународне правде како је разоткрива Хашки трибунал”.

"Кад је међународни осећај кривице због неуспеха у спречавању масакра у Југославији и Руанди довео до стварања ICTY-ја и ICTR-а (за Руанду), међународна се заједница вјероватно надала да ће служити као завој на ранама неуспјеха Запада - формиран је суд за који су грађани света очекивали да буде и понаша се као одговоран суд. Ни гомила непоузданих судија, који су доведени с амбасадорских положаја или људи којима су владе дуговале услугу, није могао спасити ICTY од тога да се на њега гледа као на суд. Сви који су водили суд требало је - као што сам покушао у случају Милошевић - учинити да дјелује као одговоран суд: а) добити одмах доказе и не допустити Србији, САД и другима да блокирају све за што им је одговарало да остане у сенци. То свет није желио; б) покушати пресуде донијети брзо, модерним процесима који нису жртве властитог осјећаја претеране важности, него одговорности према интересима жртава. Будуће генерације могу тешко осудити ICTY за неуспјехе тако да би његов стварни и супстанцијални успјех могао остати у трајној тмини”, оцјењује Најс.

Према његовим ријечима, будуће генерације биће "апсолутно немилостиве” када је ријеч о суду који је трајао 24 године како би донио пресуде које су могли врло прецизно у неколико мјесеци након злочина, попут масакра у Сребреници.

"Грађанин свијета ће, више од свега, бити немилостив према пракси која је омогућила Србији да никад не преда документе из својих архива који су показали што је Србија чинила, у опште, а посебно у доба Сребренице. УН је требало да унапред схвати да он - УН, а не нужно безуби ICTY - мора да натера националне судове да одмах доставе документе који су релевантни за истрагу или за случај у поступку. УН то није учинио и нема сумње да то никад није желио. Да је дошло до преседана у таквом процесу прибављања докумената водеће западне силе не би имале изговора да одговоре на сличан захтијев за документе везане уз упитне интервенције или сукобе (узмимо, на примјер, у обзир САД или Велику Британију у случају Ирака). И то никад неће учинити. Што ме доводи до најгорег неуспјеха Трибунала. САД, Велика Британија и друге земље имају архивиране податке о томе што се стварно догодило, посебно у Сребреници и што су те силе учиниле да је до масакра могло доћи”, наводи Најс.

"Због уобичајених псеудоразлога документи су задржани као тајни. Трибунал није учинио баш ништа како би присилио Запад да отвори своје трезоре. Управо обрнуто. Кад сам покушао да добијем доказе од оних који су пресрели разговор о томе шта су Милошевић и Младић разговарали у тренутку Сребренице или Жепе, ICTY се позвао на први притисак западног ентитета и повукао захтјев за доставу материјала. Да ли би такву интервенцију учинили за локални злочин почињен у националној држави? Јасно да не; али све је било ок кад су тренутни геополитички интереси могли бити доведени у питање, што је оставило воњајући траг корупције који би могли пратити историчари слиједећих стољећа ако би да баце у смеће целокупан материјал иначе вредног Трибунала”, додаје он.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица