Јелена Кнежевић: Увијек ћу памтити осјећај страха и немоћи

Јелена Кнежевић: Увијек ћу памтити осјећај страха и немоћи 04.08.2018 22:49 | Танјуг

Бачка Паланка - Једна од прогнаних у хрватској оружаној акцији “Олуја” Јелена Кнежевић, чији је отац који је био припадник Војске РС погинуо у рату, испричала је вечерас на обиљежавању Дана сјећања на страдале у тој акцији да ће увек памтити осјећај страха и немоћи.

“У нашу кућу ушла су два непозната човјека, била сам мала да бих разумијела, али сећам се мајчиног крика и сестриних суза и страха који ме је обузео. Храбри гину на првим линијама фронта, али не умиру, живе у сјећањима оних који их воле”, рекла је Кнежевић.

Испричала је да је 3. августа 1995. године у зору пробудио мајчин глас и гранате.

“У паници пакујемо нешто гардеробе, хране, воде документа и слике. Морамо напустити кућу. Куда ћемо ? Не знамо. Не зна ни наша мајка. Има двије руке да пригрли нас троје и понесе два кофера. Вратиће се, тихо проговара, али се не окреће и кућу не гледа док нас подиже у камион који иде од Петровца, првог безбједнијег мјеста”, прича Кнежевић.

Сјећа се да је колона била препуна уплаканих, гладних и жедних људи који су унезвереним погледом тражили најмилије молећи Бога да су живи.

“Петровачку цесту надлијећу авиони и бомбрадују колоне измучених људи. Звук бомби је био јачи од њих, али слабији од јакука људи. Не постоји звук гласнији од крика умирућег човјека и плача оног који жали за њим. Бар ја то тако памтим и памтићу заувијек тај осјећај страха и немоћи”.

Присјетила се и неизвесности, али и осјећаја да повратка на огњиште нема.

“Памтим ишчекивање дуго као вјечност да кренемо пут Србије и страхови се нижу. Хоће ли нас засути бомбама? хоћемо ли стићи? Преко Београда настављамо да тражимо уточиште за нови почетак, налазимо га овде у Бачкој Паланци гдје смо прихваћени раширених руку, пригљени и вољени…”, испричала је кроз сузе Јелена Кнежевић.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица