Slikar Dejan V. Ulardžić za “Glas Srpske”: Umjetnost je izbačena sa margina društva

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” slikar Dejan Ulardžić iz Šapca. Njegova djela su proteklog mjeseca izložena u Beogradu, u okviru retrospektivne izložbe.

GLAS: U dosadašnjem stvaralaštvu da li biste mogli da izdvojite djelo koje smatrate da je na neki način obilježilo Vaš rad?

ULARDžIĆ: Postoji više slika koje su krucijalne za određene periode. Možda prva slika, koju sam naslikao u životu, obeležava i moj “rukopis” i tematiku kojoj sam ostao dosledan. Sve se to može primetiti iako je slika na dosta nižem tehničkom nivou. Ta prva slika je specifična, jer pokazuje da nisam morao tragati za svojim “rukopisom”.

GLAS: Postoje li uzori na čija djela ste se osvrtali prilikom stvaranja sopstvenih?

ULARDžIĆ: Ne, jer od prvog trenutka sam dovoljno čvrsto verovao u sebe i u ono što radim, da bi mi bili potrebni uzori. Smatram da prevelike ili velike (kako god) količine informacija samo smetaju i ubijaju tu vašu sirovost koja je čista, netaknuta, koju ako uspemo sačuvati od spoljnjih uticaja, tešemo, obrađujemo i možemo se nadati da ćemo uspeti nešto postići.

GLAS: U Vašim djelima često vidimo tamnije tonove i mračnije prizore. Da li možete da objasnite takav način prebacivanja unutrašnjeg svijeta na svijet slike?

ULARDžIĆ: Nikada nisam imao potrebu da razmišljam o bojama koje koristim. Samo pratim sebe u trenutku i uživam u nijansama. Što se tiče mračnih prizora ne bih se složio sa tom konstatacijom. Ja život oko sebe pokušavam da ulepšam da bismo priču lakše prihvatili. Moji prizori su bajkoviti. Ne znam da slikam mračne prizore i da hoću, jer samo naslovne stranice jutarnjih novina su dovoljno mračne, da ne idem dalje, da ne objašnjavam koliko ljudi svakodnevno viđam na ulici sa ribljim očima. Ljudi koji hodaju, a u sebi su mrtvi. Pokušavam da pored dosta loših okolnosti i ljudi ne zatrujem sebe i svoju umetnost. Samo pokušavam da zapišem ovo vreme u kojem sam.

GLAS: Da li biste rekli da neki Vaši radovi imaju sličnosti sa poznatim djelima Žđislava Beksinjskog?

ULARDžIĆ: Možda je sličnost samo u nekoj filozofiji, u razmišljanju o pojedinim periodima u ljudskoj istoriji. Ništa više.

GLAS: Kako vidite položaj jednog umjetnika u današnjem društvu?

ULARDžIĆ: Ako niste državni umetnik ili u drugoj varijanti - miljenik sreće, onda je položaj mnogo jadan. Još ako u takvoj situaciji ne želite da pravite kompromise nego hoćete da budete dosledni sebi i onome što radite, onda je položaj pun svakodnevnog bola, tuge, preispitivanja. Svetli trenuci su tu čisto da ne biste potonuli. Obično kažem - Dobro došlo naše “ludilo”. Danas su na površini kvazivrednosti, danas je bitnije imati školskog druga za direktora nekog medija nego imati talenat i svakodnevno raditi. Jedna laž ponovljena deset puta, još putem medija, postaje istina. Nezainteresovanost većeg dela društva u vremenu brzog življenja to još više olakšava. Sa mlađim naraštajima je još tužnije. Glavni “problem” je da se upišu na silne akademije i kada se to desi, smatra se da je sve rešeno. Posle završetka školovanja, kad izađu na crtu, sami, bez podrške, oni su socijalni slučajevi. Umesto da im se tada daje podrška, kroz prostore, novčana sredstva, nagrade, sve to se daje ljudima u godinama kad ravnodušnost preuzima primat u osećanjima. Umetnost je nekada bila na marginama društva, a sada je šutnuta i sa margina.

GLAS: Postoje li neki umjetnici mlađe generacije za koje smatrate da tek imaju potencijala da zasjaju pravim svjetlom?

ULARDžIĆ: Ostaće i uspeće samo oni koji su spremni da se odreknu mnogo čega, oni koji će svaki dan odlaziti u atelje da rade, ali ne dva-tri sata i da lažu sebe govoreći da čekaju inspiraciju (izmišljena kategorija kojom se opravdava lenjost), oni koji se neće zadovoljavati urađenim, nego stalno stremiti ka što kvalitetnijem, oni koji se trude da se otrgnu i od najmanjeg uticaja, oni koji će brzo ustati i kad padnu.

GLAS: Šta su Vama sva Vaša djela koja stvorite, a šta mislite da mogu da predstavljaju svakome ko ih gleda? Može li se emocija prenijeti na takav način?

ULARDžIĆ: Meni predstavljaju moj dnevnik, jedan vid spasenja, verovanja, jednostavno rečeno svoj život sam posvetio svojoj umetnosti. A publici, nadam se, predstavljaju igru, inicijalnu kapislu za neke vrste razmišljanja, asocijacije. A da li je moguće izazvati ili preneti emociju na drugog? Uverio sam se da je i te kako moguće i to na svojoj samostalnoj izložbi u Jerusalimu, povodom njihovog praznika - dana holokausta. I dan-danas ostale su mi u sećanju suze nekih, meni nepoznatih ljudi.

Autentičnost

GLAS: Koliko je teško stvoriti autentično djelo i predstaviti ga svijetu?

ULARDžIĆ: Posle toliko decenija posedujem osećaj radosti, osećaj da se igram dok stvaram, osećaj da sam uspeo da sačuvam deo deteta u sebi. A sa druge strane loš sam “trgovac”. Treba dosta stvari da se uklopi da bi delo bilo prezentovano na pravi način. Mogu vam se poklopiti sve kockice, sve da je idealno, ali ako nemate i trunku sreće, sve je džaba.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.