Glumac Tihomir Stanić za Glas Srpske: Cijeli život neka vrsta pripreme za uloge

Moje životno iskustvo, pošto sam burno živeo, mi je pomoglo da dam tom liku i neki lični pečat zato što sam upoznao takve ljude. Lik Stavre iz serije Zdravka Šotre "Psi laju, vetar nosi" je potpuno drugačiji od inspektora Marjanovića i ono što im je zajedničko su boja mog glasa i očiju.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" glumac Tihomir Stanić, koji je još davno osvojio pozorišnu, filmsku i televizijsku publiku, a sada je ponovo u centru pažnje zahvaljujući dvjema ulogama u TV serijama.

- To je za glumca jako inspirativno da u jednoj godini, u jednoj sezoni prvo radi, a onda se i pred publikom pojavi u potpuno različitim ulogama. Sudeći po reakcijama publike i po procentima gledanosti koji su izmereni posle prve epizode serije "Psi laju, vetar nosi" velika je mogućnost i šansa da bude nastavljena. Tako bismo sledeće godine mogli da snimamo drugu sezonu te serije i treću sezonu "Ubica mog oca". Tako da, kao i svaki čovek, ako jednim poslom uspete sebi da obezbedite drugi, šta ćete više od života - kaže Stanić, koji može da se pohvali bogatom paletom likova koje je odigrao u različitim ostvarenjima.

Priča da nema posebne rituale kada dobije neki novi glumački zadatak.

- Nisam se ni za jedan lik posebno spremao, jednostavno ceo moj život je neka vrsta pripreme za uloge koje ću igrati, a ako bih imao problem sa nekom od uloga, ja to intuitivno osjetim i ne igram takve uloge. Znači, ono što intuitivno prihvatim to radim sa lakoćom. Sećam se kada sam pročitao scenario za TV seriju "Kraj dinastije Obrenović" pomislio sam: "Bože, ja da umem da pišem ja bih sebi ovakvu ulogu napisao". Tako je i sa većinom uloga koje sam odigrao - tvrdi Stanić, koji se, osim glumom, godinama bavio i produkcijom zahvaljujući čemu je snimio filmove "Turneja", "Neprijatelj", "Falsifikator"...

Ipak, odustao je od producentskog posla i ne planira da se vraća u te vode.

- Verujem da se više neću baviti produkcijom, suviše sam potrošio energije. Isuviše je bilo nerazumevanja za ideje koje sam hteo da realizujem, tako da ću ipak ostati glumac. A svoje producentsko iskustvo planiram da koristim tako što bih savetovao neke ljude koji se već bave produkcijom da urade projekte za koje mislim da su značajni i koje je neophodno snimiti - kazao je Stanić, koji je bio saradnik na pisanju scenarija u nekoliko projekata.

Međutim, nema namjeru da piše samostalno, a u pisanje knjige o sebi neće se upuštati.

- Nikada neću napisati autobiografsku knjigu. Ne mislim da sam toliko značajan da bih morao da ostavim iza sebe i takvu vrstu dela s jedne strane. A sa druge strane, nikada ne bih smeo da kažem potpunu istinu zbog mnogih ljudi, bliskih i manje bliskih iz sopstvenog okruženja. Tako da ako se ne može sve otkriti do kraja, a nemam tu vrstu hrabrosti, bolje ne otkrivati ništa - smatra Stanić čijim su putem krenuli i brojni mladi iz mjesta u kome je odrastao, iz Kozarske Dubice.

Podsjeća da ih je on pratio na tom putu, pa kaže ako oni nekada budu snimali nešto u Laktašima i pozovu ga, doći će rado.

U vrijeme dok je Stanić bio umjetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjaluci na veliki scenu je postavljena predstava "Gospođa ministarka", koja je i poslije 12 godina na repertoaru.

- Izuzetno sam ponosan što je "Gospođa ministarka" i dalje na repertoaru. Još sam ponosniji na činjenicu da sam poslušao Svetlanu Bojković, kojoj sam prvo nudio da igra Majku Hrabrost Bertolda Brehta, a ona je predložila da radimo "Ministarku" i da je režira Milica Kralj - priča Stanić.

Sve što radi doživljava kao neku vrstu relaksacije.

- To što snimam je potpuno različita disciplina od igranja predstava. Opet, ovo dvoje je potpuno drugačije od časova koje držim studentima glume na Akademiji umetnosti u Beogradu tako da me faktički jedan rad odmara od onog drugog. Kada putujem da bih igrao neku predstavu to putovanje pokušavam da pretvorim u izlet i u provod, a ne da ga doživljavam kao neku nuždu i obavezu - naglašava Stanić napominjući da sa studentima pokušava da otkrije gdje se krije tajna glumačkog zanata i umjetnosti i da uz njih postaje bolji glumac.

- U suštini, svako ko ima posla sa mladim ljudima je uvek na dobitku i na neki način razumem mog pokojnog oca koji je govorio da je najlepši posao na svetu učiteljski posao. Sada se nekako osećam kao učitelj, mnogo više nego kao profesor - kaže Stanić.

Radost neizvjesnosti

Poslije svih uloga koje je odigrao nema posebnih želja kada je riječ o novim projektima.

- Ne postoji uloga za kojom čeznem i koju bih voleo da odigram zato što one uloge koje dođu do vas i po vas i koje vas povedu sa sobom u avanturu su vaše uloge. Sve ove druge su tuđe i ne pripadaju vama nego nekom drugom, tako da ne znam koja je to uloga, a radujem se baš toj neizvesnosti, jer ponekad vas baš iznenadi i obraduje nečija ponuda i nečija ideja da biste baš vi mogli da odigrate to što do sada nije postojalo - zaključio je Stanić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.