Sidnej ostao u sjećanju, Doboj zauvijek u srcu

Prošle godine prestale su s aktivnim suđenjem, a pravi oproštaj uslijedio je na TV turniru šampiona u Doboju, gradu koje prihvataju kao svoj, ali i gradu koji upravo njih dvije svojata kao da su u njemu rođene. U Doboju su sudile na 15 turnira i postale njegov neizostavni dio. Samo dva puta su preskočile dolaske u ovaj dio Republike Srpske i to kada su bile u drugom stanju.

"Ceo život smo od naših starijih kolega slušale o čuvenom dobojskom turniru, velikom još u vremenu stare Jugoslavije. Stalno su nam prepričavali svoje anegdote, kako se tamo ide po kafanama, kako se peče vo pored terena i slične stvari. Svi su išli u Doboj, samo za nas dve nije bilo mesta. Iskreno, jedva smo dočekale da dobijemo poziv pa da i mi budemo deo ove priče. Mislim, na kraju, da je to obostrana ljubav, mi volimo Doboj, a Doboj, verovatno, još više voli nas. Videlo se to i na našem oproštaju, onakav aplauz se ne zaboravlja" puna utisaka je Branka Marić. Na međunarodnu sudijsku listu dospjele su još 1997. godine i od tada odsudile skoro sva velika takmičenja, noseći godinama epitet najboljeg sudijskog para na svijetu.

"Naravno, vrhunac i san svakog sportiste je da nastupi na Olimpijskim igrama, pa ni mi nismo bile izuzetak. I dan-danas pamtimo Sidnej 2000. godine, kada smo u dvadesetak dana, koliko smo bile tamo, odsudile pet utakmica. Iskoristile smo priliku da se družimo s ostalim učesnicima, da dobro upoznamo Sidnej, ali i da posetimo i ostala borilišta. Na nekim drugim takmičenjima nije bilo tako, imale smo mnogo više obaveza, ali smo u Australiji zaista uživale" tvrdi Branka.

Malo ko je mogao očekivati da će baš njih dvije doći do samog vrha, sudeći na velikim takmičenjima finalne utakmice i u ženskoj i u muškoj konkurenciji. A početak baš nije nagovještavao takav rasplet, pogotovo ne nakon prvih muških utakmica. "Šta mislite kako je to moglo da izgleda na početku, jednostavno strašno! Sad kada vratim film, sve mi to deluje grozno. Krenule smo od neke Severnobanatske lige. Odeš u selo koje je uvek važilo za "vruć teren", nedelja ujutro, i celo selo dođe na utakmicu. Pljuju te, psuju, urlaju, i kako je moglo da bude? Ne možeš da ostaneš imun na sve to. Ali, prosto, negde smo uvek znale da jesmo za ovaj poziv. Tako smo krenule i na kraju smo uspele jer smo uvek bile svoje. Daleko od toga da nismo znale da pogrešimo, bilo je i toga, ali smo se uvek ljudski izvinile. Na kraju, dokazale smo da možemo, prihvatili su nas, a mi smo sve to, verujem, opravdale na terenu" prokomentarisala je Zorica Gardinovački-Mašić.

Utakmica za pamćenje

Sudile su Branka i Zorica mnogo finala, mnogo kvalitetnih i uzbudljivih utakmica, ali im je jedna ipak ostala u posebnom sjećanju.

"Najdraža i najteža utakmica koju smo nas dve sudile je bila na Svetskom prvenstvu 1999. godine u Norveškoj, meč za bronzanu medalju između Austrije i Rumunije. Za Austriju su igrale naše nekadašnje reprezentativke iz Podgorice Stanka Božović i Svetlana Mugoša. Utakmica koja je do sedam sekundi pre kraja bila na strani Rumunki, a onda je Stanka sa 13 metara postigla izjednačujući pogodak, izborila produžetke u kojima je Austrija slavila i obezbedila plasman na Olimpijske igre u Sidneju. Ta utakmica nas je i definitivno lansirala u vrh" prisjetila se Zorica Gardinovački-Mašić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.