Tрагична прича двоје младих из Београда која се препричава деценијама

alo.rs
Tрагична прича двоје младих из Београда која се препричава деценијама

Било је то време лудих 90-их. Сјај ноћних клубова, добро познатих дискотека. Вријеме када су сви клинци хтјели да буду мачо, алфа мужјаци. Кајле, Увучене тренерке, еир макс и дизелке, метални каишеви.

На београдским улицама дале су су се видјети разне појаве, али срца тих момака припадала су само њиховим дјевојкама.

Била је то једна љубавна прича која је постала урбана легенда. која је обиљежила једну генерацију у транзицији, а која је испаштала својим животима због новог тренда - бити брз, умријети млад и бити лијеп леш.

Она је била права љепотица, за њеном појавом многа су мушка срца уздисала, али она је припадала само њему. Вољелели су се неизмјерно, невино, како се само једном у животу воли. Крочили су у младост и чинило се да је вријеме испред њих, да их чека. 

Он је за њу био једини, па иако су се родитељи помало противили том мангупу са мотором, нису могли чак ни они бити равнодушни њиховим заљубљеним погледима.

За њих свијет није постојао. Волили су се свуда, били сами у природи, гледали звијезде и бацали камење у ријеку. За сваки камен по једна жеља, жеља да заувијек буду заједно. Та срећа је била нереална.

Једног сутона враћали су се у град мало брже од прописане брзине. Иако никада нису користили кациге, он ју је ставио на њену главу. Као да је предосјетио трагедију.

И како то бива, несреће се испрече ненадано и у тренутку. Камион је излазио из споредног сокака. Није било времена да се закочи, није било шансе да се заобиђе.

Гурнуо ју је. Једноставно је видио да неће остати жива ако остане на мотору. Он се са мотором одвукао под камион. 

Ротациона светла Хитне помоћи и полиције чула су се на све стране, два тијела су лежала удаљена једно од другог, двија тијела која су обећала да ће заувијек остати заједно.

У болници су лежали једно поред другог, нису их ни тада одвојили. обоје су били у коми, а констатација љекара је била да је све сада на времену, није било више ништа друго за учинити. Врокеме је пролазило, несрећу су оскећали њихове породице и пријатељи док су они лежали непомично, а апарати дисали умкесто њих.

Једног дана она је почела да се буди, када се поглед проламао трудећи се да избистри слику, са сускедног апарата чуо се дуг и мучан звук, звук да је једно срце престало да ради. Екипа за реанимацију учинила је све. Докелила их је завеса да би још могла да схвати да слуша смрт свог јединог вољеног,

Моменат када је она прогледала, он је напустио овај свокет. Као да јој је дао своју снагу и енергију да живи даље.

Врисак је одзвањао болницом...

Још увокек на његовом гробу стоји увокек свкеже цвеће, а ако видите једну изнурену жену, на чијем се лицу тек назиру трагови некадашње љепоте, то је она - једина његова и вјерна до сопствене смрти.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана