Марију је мама држала закључану у кокошињцу десет година, све је шокирало у шта се претворила

Лишена било какве комуникације са људима, мајчинске љубави и нормалног развоја, Марија Исабел Куарезма Дос Сантос све је више личила на кокошке.

 Тек 1980. године свијет је сазнао њену животну причу. И док су се сви питали како је то могуће, Марија је све више била занемарена, чак су је и државне службе, не знајући шта ће са њом, стављале испод радара.

Медији су је, када је цијели случај изашао на видјело, одмах прозвали „пилећом дјевојком“ због навика које је стекла због присилне близине живине.Наиме, рођена је као потпуно здрава беба 1970. године у селу Табуа у Португалу.

Али, умјесто безбрижног детињства, доживјела је незамисливу судбину. Наиме, њена мајка боловала је од менингитиса, имала је психичких проблема. Жена није одмах схватила новорођенче као ћерку и члана своје породице.

Када је беба имала само годину дана, одвела је Марију у кокошињац и тамо је оставила да се сама сналази са пилићима. Остатак породице није покушао да је заустави и врати дјевојчицу, која је међу кокошкама живјела читаву деценију.

Према осталој дјеци Маријина мајка је била врло брижан родитељ

Занимљиво је да је за своје старије синове Маријина мајка остала узоран, љубазан и брижан родитељ.

Дјечаци су добро јели, спавали у топлим креветима, ишли у школу, играли се са вршњацима. Они су одлично разумјели шта се дешава у кући, и нису могли да не знају у каквим је условима одрастала њихова млађа сестра.

Док су се друга дјеца играла и учила, Марија Изабел је била приморана да једе оно чиме су хранили кокошке: житарице, листове купуса, отпатке са стола. Нико није пришао дјевојчици, одрасла је у потпуној друштвеној изолацији. Тако је живјела до 1976. године, када се у њеном мучном животу појавио трачак наде.

Једна од тетака Марије Изабел, сазнавши у каквим је условима беба живјела, подигла је узбуну и инсистирала на посјети љекара. Доктори су заправо дошли и прегледали бебу баш у кокошињцу. Након чега су јавили да је дјевојчица хитно хоспитализована, јер је имала низ психичких тегоба и озбиљно заостајање у развоју.

Рођака несрећне дјевојчице недјељама је куцала на врата разних рехабилитационих и психијатријских установа, али су они одлучно одбили да приме необичну пацијенткињу.

Као резултат тога, жена једноставно није имала другог избора осим да врати дјевојчицу у ужасне услове у којима је била свих ових година. Међутим, доктори нису били први који су затворили очи пред ужасним начином живота Марије Изабел.

Скоро цијело село је знало да је беба у кокошињцу и да се храни истом храном као и живина. Десет година никоме није пало на памет да дијете треба да се одгаја у другачијим условима.

Страни новинари су ову застрашујућу равнодушност објаснили чињеницом да су се комшије углавном бавиле тешким физичким радом и сматрали су неприхватљивим мијешање једни у друге у личне послове. Како кажу, свака колиба има своје звечке.

 

Маријин додир са цивилизацијом и уобичајеним животом сваког човјека

Причу о Марији Изабел случајно је чула 1980. медицинска сестра Марија Бијао, која је радила у болници Торес Ведрас.

Сазнавши од својих колега о условима у којима је беба живјела, жена је одлучила да је пронађе по сваку цијену и помогне на било који начин.

 

 

Стигавши у село, Бикао је лако пронашао исти кокошињац и одатле одвела дјевојку, док је мајка једноставно игнорисала овај догађај. Медицинска сестра је одвела Марију Изабел у свој дом, а "кокошка дјевојка" је живјела нешто више од двије недјеље са женом која није била равнодушна према тузи других. Након што је посматрала њено понашање, Бијао је схватила да не може сама и обратила се новинарима за помоћ.

Портрети Марије Изабел почели су да се појављују на насловним странама готово свих португалских медија. Новинари су били огорчени:

„Тешко је замислити да би неко могао да преживи у условима у којима је ова дјевојка годинама била подвргнута. Али оно што највише изненађује у овој ствари је људска равнодушност. На крају крајева, љекари су знали да је овом дјетету хитно потребна помоћ, али су одлучили да заобиђу проблем и нису учинили ништа да га ријеше.”

Прва дама Португала, Мануела Еанес, одиграла је посебну улогу у каснијој судбини. Жена је сазнала кроз шта је мала Марија морала да прође и инсистирала је да дјевојчица буде смјештена у најбољи рехабилитациони центар у земљи.

Директор установе у коју је тада примљена Марија рекао је новинарима:

„На основу мојих запажања, могу са сигурношћу да кажем да дијете није довољно развијено за своје године. Ментална ретардација је највјероватније повезана са потпуним недостатком људске интеракције. Сво понашање дјевојчице је одређено најједноставнијим биолошким инстинктима и рефлексима."

Према неким свједоцима, Марија Изабел није могла ни да заплаче јер су „сузе један од облика људске комуникације, а таква искуства није имала од раног детињства.

Страшнији су били извјештаји о томе како се „кокошка дјевојка“ понашала, потпуно усвојивши навике својих пернатих комшија и васпитача.

Ишла је ситним корацима и непрестано лепршала рукама као крилима. Марија, наравно, није могла да говори и није могла чак ни да разјасни да ли јој нешто одговара или не, али је повремено опонашала кокодакање које је често чула током свог живота.

Тијело 10-годишње дјевојчице било је исцрпљено јер се њена цијела исхрана састојала од житарица. Због тога је физички заостајала за својим вршњацима. У међувремену, била је ментално развијена на нивоу двогодишњег дјетета.

Са Маријом Изабел је дуго радило на десетине специјалиста, али десет година касније она још увијек није научила да говори. Међутим, могла је да објасни своје најједноставније емоције гестовима. Дјевојка се и даље понашала као кокошка: ишла је малим корацима, стално се заустављала и махала рукама. Међутим, љекари који су радили са њом нису губили наду. И уродило је плодом.

Гдје је данас Марија и шта се дешава са њом?

Научила је да сједи на столици, на коју је раније могла да скаче само ногама, и да језиком знакова не само да описује своје најједноставније емоције, већ и да прича о својим жељама.

Специјалисти који брину о Марији Изабел увјерени су да она никада неће моћи да престане да имитира птице, јер је за њу ово један од главних начина самоизражавања.

Радници рехабилитационог центра у коме жена борави дуги низ година не дозвољавају новинарима да је виде и на све начине покушавају да је заштите од пажње штампе. Током протеклих 25 година, медији нису успјели да добију ниједну нову фотографију Марије Изабел.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.