Како помоћи дјеци да се лакше снађу у друштву

Предавала је на престижним универзитетима попут Харварда, МИТ-а и Стенфорда, а њен Јутјуб канал броји више од 66 милиона прегледа.

С обзиром на научну позадину њених савјета, многи их родитељи све чешће примјењују у свакодневном животу.

1. Трик с плаштом за више самопоуздања

Први савјет односи се на говор тијела. Дјеца треба да замисле да носе плашт сваки пут када улазе у просторију. То значи усправна рамена, подигнуту главу и сигуран корак. Ријеч је о варијанти познатог "моћног позирања", чија ефикасност је доказана научним истраживањима.

Једно истраживање са Универзиета Мартин Лутер показало је да су дјеца која су заузимала доминантне позе била самопоузданија и мотивисанија за школске задатке.

Усправно држање помаже дјеци да вјерују у своје способности.

2. Руковање које повезује

Ван Едвардс савјетује да дјецу научите правилном руковању: рука испружена с палцем према горе, уз стисак попут држања бејзболске лоптице. Истраживања показују да руковање може да подстакне ослобађање окситоцина, хормона који доприноси стварању осјећаја повезаности и повјерења.

Иако се руковање можда чини као застарјела навика, заправо помаже дјеци да лакше успоставе контакт и створе позитиван утисак. За дјецу из спектра аутизма или ону са сензорним изазовима, прихватљива је алтернатива попут махања или вербалног поздрава.

3. Поглед у очи претворен у игру

Умјесто апструктног савјета "успостави контакт очима", Ван Едвардс препоручује да се дијете подстакне да покуша да открије боју очију особе с којом разговара. То претвара контакт очима у знатижељну игру, а не у нелагодно очекивање.

Стручњаци наглашавају да је контакт очима кључан за емоционални и језички развој.

Међутим, код неуродивергентне дјеце, поглед у очи може да буде превише интензиван. У том случају, довољно је да гледају у нос или уста саговорника. Поента је у стварању повезаности, а не у савршеном понашању, преноси Б92.

Психолог др Пол Шварц упозорава да више од половине дјеце која имају емоционалне или бихевиоралне потешкоће нема пријатеље нити зна како да се укључи у друштво.

Дјеца уче посматрајући одрасле, зато им је важно понудити конкретне, једноставне и лако примјењиве стратегије.

Циљ није обликовати их по истом обрасцу, већ им пружити алате које могу да прилагоде свом карактеру и осјећају сигурности.

Ове три вјештине можда неће ријешити све родитељске бриге, али могу да помогну дјеци да се осјећају сигурније у свијету који често тражи више од пуког знања.

У времену када многа дјеца одрастају уз екране, важно их је научити како самоувјерено да закораче у просторију, остваре контакт с другима и оставити добар први утисак. То нису само социјалне вјештине, већ основне животне вјештине које ће им користити кроз цијели живот.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.