Албум “Мртва природа” бенда “Рибља чорба” 40 година касније: Недостижни тријумф народног рокенрола

Бранислав Предојевић
Албум “Мртва природа” бенда “Рибља чорба” 40 година касније: Недостижни тријумф народног рокенрола

У години која је донијела експлозију новог таласа у домаћем рокенролу, уводећи га у корак са свјетским музичким токовима, ипак је комерцијални тријумф у крајњем збиру 1981. године дошао у виду албума “Мртва природа”, састава “Рибља чорба”, ослоњеног на класични рок звук.

Трећи албум у каријери бенда, са својих невјероватних 650.000 продатих примјерака, био је један од креативно-комерцијалних врхунаца не само београдске групе већ и домаће рок музике, али и тачка од које ће кренути силазна путања бенда, који се у том тренутку етаблирао као водећи састав домаћег рокенрола.

Звук социјалистичких губитника

Група је те године имала већ један одличан албум, други у каријери, “Покварена машта и прљаве страсти”, који је досегао продукцијски и музички врхунац у датим оквирима, успјешно спојивши жестоки хард рок звук и утицаје акустичног рока седамдесетих, у специфичан ауторски израз, који је представљао идеалну музичку пратњу за проживљену и страствену уличну поетику текстописца и пјевача Боре Ђорђевића. “Рибља чорба” је током 1981. године од локалног београдског састава постала аутентични народски бенд и ултимативни рок херој југословенског лумпенпролетеријата од Вардара до Триглава.

Оног слоја становништва који је једном ногом или, боље речено, гепеком свог “стојадина” и “фијата” сваке недјеље био у родном селу, а другом у урбаним улицама социјалистичких градова током радних дана. Њихову публику чинила су безимена имена самоуправне радничке класе, хиљаде и хиљаде столара, бравара, токара, зидара, таксиста, конобара, пекара, апотекара, којима је наглашено урбани звук бендова новог таласа био превише радикалан, док су Борино храпаво режање и урлање из стомака уз силовиту и енергичну хард рок свирку групе, ако ништа друго били природни саундтрак уз пар вињака након завршене шљаке. Сви ти губитници муњевите транзиције из руралне у урбану индустријску средину, који нису успјели остварити социјалистички сан, већ су остали ниже квалификована радна снага самоуправног система, проналазили су се у Бориним стиховима брзо и лако као поглед у огледало, док је силовита мушка естетика свирке и драматичних емоција проналазила пут до срца публике, која је на неки начин одскакала из природне базе њихове публике.

Есенција главног тока

Ненад Пејовић у свом осврту на 30 година “Рибље чорбе” писаном за портал “Попбокс” луцидно је примијетио да је у овом периоду група била есенција српског рок мејнстрима.

- “Рибља чорба” се прославила хард рок звуком који није директно кореспондирао са звуком новог таласа или новог таласа британског хеви метала. Чврстину и прљавост раних песама бенда су представници тзв. грађанског “пакет аранжман” рока протумачили као опанак-рок, док су Бајагини ска и реге поп доприноси естетици бенда одувек деловали као опште место у доба када су сви, од “Лачног Франца” до “Зане”, кокетирали са јамајканским ритмовима. Ипак, у мору група које су почетком осамдесетих стварале између ова два пола оно што ће до данас опстати као српски мејнстрим јесте управо “Чорба” - написао је Пејовић.

Овој тврдњи нема се шта оспорити, јер “Чорба” у овом периоду није имала амбиција да буде било шта друго него оно што јесте - класични рок бенд који у себи спаја најбоље моменте музичке историје, уз дискретну копчу са актуелним дешавањима на сцени, наравно, стилом прилагођени језику и простору, који су осјећали као своју инспиративну базу. Сам бенд је након концертне турнеје током прољећа и љета 1981. са 59 распродатих наступа био свирачки максимално уигран и мудро се одлучио, вођен тада још демократским принципима одлучивања унутар групе, за даљи напредак умјесто игре на сигурно. Ауторска слобода у компоновању музике проширила је звучни спектар групе кроз све већи креативни допринос Мише Алексића, Рајка Којића и посебно Момчила Бајагића Бајаге, док се Борина текстуална тематика проширила у односу на прва два албума кроз провокативнији политички ангажман и још директнији хумор, близак онима којима је рок био мисаона именица. Само им је био потребан човјек који ће то уобличити као довољно комерцијалну цјелину.

Бенд, незадовољан продуцентским доприносом Енца Лесића на претходном албуму, идеалног сарадника пронашао је у виду Џона Мекоја, басисте “Јан Гилан бенда” и цијењеног продуцента тог времена. Присуство човјека са огромним техничким и музичким искуством за пултом испоставило се као кључни потез пошто је Мекој извукао из групе у студију оно што ни они сами нису вјеровали да посједују у себи. Расположен бенд, добре пјесме, врхунски продуцент, заинтересована публика и јака подршка издавачке куће били су елементи који су сваки на свој начин довели до тога да “Мртва природа” постане највећи тријумф у каријери групе. Мало је албума у историји југословенског рока као што је овај на којем је свих десет пјесама постало хи­т и то су хитови којима је успјело да без већих проблема издрже тест времена.

Серија хитова без грешке

Мудро изабравши диско-рок зезалицу “Волим, волим, волим жене” за први сингл, који је еротизованим стиховима и заразним навијачким рефренима привукао све слојеве публике, албум је избомбардовао публику убитачним низом нумера. Бајагин повер поп “Ја сам се ложио на тебе”, још један убитачни сингл “Пекар, лекар, апотекар” или Борина иронична провокација социјалистичког уређења и морала “На западу ништа ново” били су кључни искорак ка ширем слоју публике, без губљења старих фанова. Остатак посла су одрадиле потресне и проживљене баладе које су једнако лако ломиле женска и мушка срца широм СФРЈ док су слушала горке ријечи нумера “Нећу да испаднем животиња” и “Не веруј жени која пуши дрину без филтера”. Златна средина плоче остала је у рукама чврстог хард рок звука базираног на звуку њихових узора “Дипл парпл”, “Фри” и “Лед Цепелин”, попут убитачне “Одлазак у град”, расне хард рок ствари, са галопирајућим вибрато темпом ритам-секције и разорним рифом Рајка Којића. На сличном трагу вози моћна “Побећи негде”, незванична химна свих губитника београдских улица, док је “Превара” још једна Борина драматична љубавна исповијест из душе за коју су једнако драматичну пратњу написали бубњар Вицко Милатовић и басиста Мишо Алексић. Да би се тензија високог интензитета хитова спустила на земљу послужила је кантри зезалица о дувању марихуане “Ветар дува, дува, дува”, коју њен аутор Ђорђевић није желио на албуму, али је остатак групе побиједио у гласању, дајући албуму неопходан моменат опуштености и људскости. Укратко, албум “Мртва природа” просто је био осуђен да буде врхунац у каријери групе. Проблем је што са врха може у само једном правцу, према доље!

Лабудова пјесма

Бенд већ прилично исцрпљен од два студијска снимања и једне велике турнеје, поново је кренуо на рекордно распродату турнеју како би потврдио статус комерцијалног чуда, што ће се испоставити као прилично брзоплет и несмотрен потез. Турнеја, несрећно названа “Ко преживи - причаће”, потцијенила је размјере успјеха групе, што је уз слабу организацију и лоше обезбјеђење довело до трагедије на загребачком концерту, гдје је у огромној гужви смртно настрадала 14-годишња Жељка Марковић. Овај несрећни догађај додатно је донио нежељени публицитет групи, која се убрзо нашла на мети дежурних заштитника социјалистичког уређења који су искористили прилику да нападну Бору због стихова из хита “На западу ништа ново”, што се уз подршку СУБНОР-а претворило у хајку и забране концерата. Иако је ствар некако заташкана, међуљудски односи су били пољуљани, лидер је почео упадати у серију погрешних одлука, док је притисак успјеха озбиљно нарушио креативну хемију између чланова групе. Сљедећи албум “Бувља пијаца” био је даљи искорак у комерцијалном смјеру, али успјех претходника остао је недостижан, а бенд почиње клизити ка распаду оригиналне поставе и сталним креативним падовима, уз ријетке моменте креативног узлета до данас.

Данас од оригиналне поставе у групи наступају само Бора и Вицко, нажалост, Рајко и Мишо су преминули, Бајага одавно води успјешну соло каријеру, репутација бенда и његовог лидера далеко је од статуса из златних дана, али једна ствар је и даље константа када је у питању каријера “Рибље чорбе” - “Мртва природа” је и даље један од најбољих и најкомерцијалнијих албума у историји домаћег рокенрола.

Тајна успјеха

Александар Жикић, београдски новинар и публициста, у књизи “Фатални рингишпил - Хроника београдског рокенрола” тврди да је тајна успјеха била у томе што су пјесме групе тада функционисале свуда.

- Посматрано из тржишног угла, “Рибља чорба” је одмах била спремна за улаз у онај најужи круг група чије песме функционишу свуда. Не увек истим интензитетом, нити на исти начин, али свуда. Осим укупног демистификованог става, томе су највише допринели Борини текстови и непосредан, али сугестиван начин интерпретације, у коме је много важније било право осећање него прави тон - пише Жикић.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана