Зашто куцамо у дрво

Овај обичај је средство за спречавање несреће, којим не желимо да "искушавамо судбину". Иако поријекло "куцања у дрво" можда никада неће бити познато, обичај опстаје до данас, широм свијета и има само неколико локалних варијација.

Научници који се баве проучавањем "експресивне културе свакодневног живота" истичу да је одговор зашто овај обичај вијековима опстаје на свим меридијанима прилично компликован.

Уобичајено објашњење зашто куцамо у дрво тврди да је ритуал остатак из европских паганских дана, апел духовима који живе на дрвећу да одбију лошу срећу или израз захвалности за добру срећу, преноси РТС.

Према Бруесовом рјечнику фраза и легенди из 1870. године (Бреwер'с Дицтионарy оф Пхрасе анд Фабле), "традиционално, одређена стабла, као што су храст, јасен, љешник, глог и врба, имала су свето значење, а самим тим и заштитничке моћи."

Свако ко их је молио за нешто – морао је да додирне кору дрвета како би ступио у контакт са њима. Ако би се жеља остварила, морао је поново да дође и захвали божанству на исти начин.

Штавише, каже теорија, хришћански реформатори у Европи су вјероватно намјерно трансформисали ово паганско вјеровање у прихватљивије хришћанско увођењем идеје да се "дрво" у "куцању о дрво" односи на дрво крста на коме је Исус разапет.

Међутим, ниједан опипљив доказ не подржава ове приче о поријеклу.

Оксфордски рјечник енглеског језика уводи фразу "додирни дрво" тек почетком 19. вијека, лоцирајући њено поријекло у британској дјечијој игрици под називом Тиги тачвуд (Тиггy Тоуцхwоод), у којој се играч "ослобађа" тако што се ухвати за дрво.

Наравно, већина обичаја се усваја неформално, преносећи се из генерације у генерацију. Тако да могуће је – чак и вјероватно – да фраза и ритуал претходе писаним траговима о њима.

Куцање у дрво спада у категорију других "ритуала конверзије" као што је бацање соли преко рамена: радње коју људи изводе, скоро аутоматски, да "пониште" било какву несрећу која се управо појавила, преноси РТС.

Антрополог Бронислав Малиновски, који се сматра утемељивачем етнографије и једним од најзначајнијих антрополога XX вијека, има теорију о таквим радњама, названу "теорија анксиозности и ритуала". У њему се наводи да анксиозност коју ствара неизвјесност наводи људе да се окрену магији и ритуалу како би стекли осјећај контроле.

Куцање у дрво може изгледати тривијално, али то је један мали начин на који људи потискују своје страхове у животу пуном анксиозности. Можда не спречава да се догоди нешто лоше, али судећи по бројним истраживањима, успјешно умањује наше страхове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.