Посљедњи телевизијски интервју Зорана Ђинђића, РТРС, 21. фебруара 2003. год.: Ја сам специјализован за будућност VIDEO

Глас Српске 12.03.2011 08:00

Посљедњи телевизијски интервју Зоран Ђинђић дао је Радио-телевизији Републике Српске у Бањалуци 21. фебруара 2003. године.

Била је то прва и посљедња посјета Зорана Ђинђића Бањалуци у функцији премијера Србије. Тога јутра "земунски клан" покушао је да изврши атентат на њега приликом проласка колоне према аеродрому поред хале "Лимес". Убили су га 20 дана касније у атентату испред зграде Владе Србије.

Интереси

Дошао је тренутак да са кредибилитетом који смо стекли и у који нико не може да сумња поставимо и нека тешка питања. Јер ако наш међународни углед треба да се заснива на томе да ми прећуткујемо своје националне интересе, онда нам тај углед баш и не треба много.

Компромис

Aко ми не будемо отприлике знали како изгледа наш регион за пет, за десет, за двадесет година неће баш много озбиљних инвеститора да дође, неће много наше деце да остане овде ако и они буду морали да се баве решавањем државних и националних проблема. Време је да покренемо разговор и да створимо атмосферу у којој мо‘емо да почнемо да размењујемо идеје, концепте и стратегије да дођемо до неког компромиса који ће за сва времена да искључи ратове и примене силе на овим просторима и да омогући људима који овде живе да остварују и своје интересе и интересе читавог региона, али не на уштрб неког народа, неке нације, неке државе и наравно не на уштрб добробити свих који овде живе.

Држава

Ми нисмо успели да решимо питања државног суверенитета на традиционалан, класичан начин. То питање није решено најпре у БиХ на традиционалан начин, није решено у односу Србије и Црне Горе на традиционалан начин, не може да буде решено у односу на Косово на традиционалан начин. Значи морамо да тражимо иноваторна решења која подразумевају компромис.

Решење

Потребно је да сви буду фер и да међународна заједница има исто мерило за све. A не ако се у Београду мало покрене нека тема одмах је то национализам, ако је на другој страни десет пута оштрија иста та тема онда је то разумљиво, онда су то ране из прошлости, онда се ту траже оправдања. И мислим да је тренутак да отворимо карте и да заједно са тим демократским светом кажемо хајде да видимо ко је где, ко какве има интересе и идеје и захтеве и да то решимо на начин који ће задовољити интересе свих или који ће у подједнакој мери тражити жртве од свих. Aко је неко задовољан, а ови други нису, онда то није ни компромис и не може да буде трајно решење.

Хашки трибунал

Карла дел Понте има своје приоритете, ми имамо своје приоритете и своје проблеме. Наш циљ није да будемо одликаши баш на сваком предмету. Ми смо давно дигли руке од тога да будемо узор у сарадњи са судом у Хагу, али покушавамо да будемо узор у неким другим стварима. Рецимо у спровођењу економских реформи које су још теже. Наравно они желећи да ти резултати буду мало бољи раде свој посао и врше притисак, али ја не мислим да ми имамо лоше односе ни са Хашким трибуналом, ни са Вашингтоном, ни са Бриселом. Мислим да имамо још увек неку врсту условљавања, јер они мисле ако мало још притиснемо ове у Београду можда ће да буде мало више резултата, али ја им сваки пут кажем: Не морате уопште да губите време да ме убеђујете и да ме притискате, прво отпоран сам на притиске и не можете ништа да постигнете што не бисте постигли аргументима. И у принципу тако иде та сарадња.

Хашки оптуженици

До 11. септембра Караџић и Младић нису били толико тражени, напротив били су заборављени. Када се то десило онда је требало показати да није Aмерика против исламског света, него да има ту неке равнотеже. Е сад је био важан не само Бин Ладен него су били важни Младић и Караџић. Ја то разумем из позиције Вашингтона и њихове јавности. Уважавам да свака земља има своје интересе, али ипак то не може да буде одмах и за нас главни приоритет.

Специјализован за будућност

Важно ми је да земља изађе из кризе, изађе из црвене зоне, где је стално могуће да се деси неко пуцање и да се тај систем сруши као кула од карата. Ја не могу истовремено да се бавим и са садашњошћу и са будућношћу и са прошлошћу. Ја сам специјализован за будућност. Желим да мојој деци оставим Србију у којој могу добро да живе. Ја се са прошлошћу не могу бавити, јер не могу на исти начин квалитетно да 12 сати дневно радим и један и други посао. Мало ми је чак и тих 12 сати за уређење садашње Србије, за стварање неких нормалних услова за будућу Србију. И пошто сам се определио да уложим своју енергију у један пројекат, желим да тај пројекат успе. Мени је јако жао што не могу на три колосека истом брзином да возим.

Део света

Наша земља је усвојила политику сарадње са међународним организацијама и у принципу мислим да нема потребе сада да се то на неким другим нивоима потврђује, јер то онда слаби читаву причу. Нисмо ми толико неодлучни у сарадњи са међународним организацијама да морамо сваки дан да понављамо да јесмо. Ми смо рекли: Ми смо део света, хоћемо да будемо равноправни чланицама међународне заједнице. Оно што се односи на друге земље, нека се односи и на нас. Поштоваћемо наше међународне обавезе. Тачка. Довољно. И не треба сваки дан то да понављамо. Ми имамо политичку одлуку да желимо да будемо равноправан члан међународне заједнице под условима под којима су то њени други чланови. Та политичка одлука је најбитнија ствар. Све друго су технички проблеми.

Србија

Треба бити свестан тога да ми тек стварамо државу, ма колико да изгледа да је стара Србија као држава, она само споља постоји као држава. Са становишта институција и њених капацитета, она је једна месна заједница.

Зрелост

Нико у Београду нема намеру да поново иде у изолацију и да каже: Ето сад смо се ми предомислили, ове две године су биле један експеримент. Идемо поново да будемо по страни. Не. Међународна заједница то треба да зна и да озбиљно то схвати да то није мало. Јер после бомбардовања 1999. године, после десет година једног маћехинског третмана тај народ је рекао: Да ми хоћемо да будемо део тог света који нас је бомбардовао, који нас је малтретирао, који нас често не уважава, који на нашу штету доноси неке одлуке, али ми ипак хоћемо да будемо део тог света. Мислим да је то једна сјајна ситуација и да је то доказ зрелости тога народа.

Ратна одштета

То је више политичко питање које би увело хаос у међународно право, јер би у принципу онда Aмерика плаћала Вијетнаму одштету, сутра Русија Чеченији и свако свакоме тамо где су чисти случајеви, значи где једна држава нападне другу државу. У нашем случају заиста се ради о хаосу једне државе која се распадала и у којој су разни делови релативно аутономно осамостаљени радили одређене ствари и сада их приписују неком субјективитету. То не може да издржи једну реалистичну правну проверу.

Прошлост и будућност

Мислим да ћемо много више изгубити у будућности, ако потрошимо време бавећи се прошлошћу. Aко неко мисли да ми можемо истовремено да се споримо око прошлости и да сарађујемо хармонично у будућности то није могуће. Значи ако желимо да подвучемо црту на сва та питања, ко се коме извињава и ко је зашто крив, имамо две опције: да кажемо: Остављамо ту Пандорину кутију отворену за сва времена и увек ће неко некоме за нешто бити крив, као што реално и јесте, жртве су и на једној и на другој страни, или да затворимо ту кутију и кажемо: Наравно многи су остали без правде, многи су жртве, али смо сви у томе учествовали на одређени начин. Да онда кажемо: У реду је сви смо одговорни, неко више неко мање, подвуцимо црту и хајде да направимо једну кооперацију земаља у којој ће такве ствари бити немогуће у будућности. Да наша дјеца и наши унуци не пролазе кроз оно кроз шта смо ми и наши родитељи пролазили.

Имиџ

Међународно право не познаје колективну одговорност, то је ствар политике и идеологије и наравно медијске кампање, али прошло је то време када се Србима могла приписати колективна одговорност. Више нисмо негативни јунак на светској сцени. И на било којој тачки земаљске кугле када вас питају ко сте и ви кажете Србин, прва ствар на коју помисле су реформе. Значи ви нисте тако лоши, не више. Тако да онај ко мисли да сада ушићари јашући на лошем имиџу, који је раније важио за Србију, пропустио је шансу. То се више неће десити.

Самосвест

У међународним односима не смемо да будемо превртљиви. Не смемо да једно причамо, а друго радимо. Морамо да будемо свесни свог значаја, својих проблема, не сме да нам уђе вода у уши, као што се често нама дешава.

Јавно мњење

То јесте једна контроверзна тема, али ја мислим да лидери морају да отварају контроверзне теме. Не да подилазе јавном мњењу него да указују на проблеме. Не можемо да се понашамо као да ништа није спорно, јер ћемо за две-три године да ући у велику дубиозу. Косово нам је проблем. Не можемо да затварамо очи пред реалношћу.

Лидерство

Ми објективно имамо улогу лидера и када кажемо да хоћемо да будемо лидер, онда то није ништа надобудно. То значи ми смо спремни да преузмемо улогу која нам је историјом и географијом дата, али да је преузмемо у смислу давања добрих иницијатива и у смислу стварања ситуације у којој свакоме може да буде боље. Јер нема шансе да ви данас некога присилите да ради нешто што је против његовог интереса. То време је прошло.

Визија

Морамо да нађемо једну шифру, једну формулу да и Румунији и Бугарској и Македонији, Aлбанији и Црној Гори, Србији, Босни и Хрватској да свима буде добро у некој комбинацији. Најпре у економији, у стварању заједничке стратегије и борбе против организованог криминала. У стварању једног тржишта од педесет - шездесет милиона потрошача који су већ озбиљан залогај за сваку компанију. Aко имате 50 милиона људи за које владају слични порески закони, где је привредна комуникација лака, где се прелазе границе без велике формалности, где су царинске, пореске и друге административне услуге сличног квалитета, то је већ један огроман магнет и ми желимо то да направимо. То је иницијатива која је пошла из Београда. Покушавамо да направимо добре политичке односе и мислим да је то једна права иницијатива која ће прво региону дати један нови квалитет, а друго нама у Београду дати право да и о својим интересима говоримо на један одлучан, отворен, али и ефикасан начин. Да не будемо увек на магарећој клупи.

Заслуге

Када се прича о националним интересима онда Aмерика може да има национални интерес у Ираку, али Србија не може да има национални интерес на Косову. Како? "Па зато што није заслужила". Заслужили смо да се наш национални интерес уважава. Улагали смо у то и својом разумношћу, решавајући кризу на југу Србије у протекле две године на један толерантан начин и својим односом према националним мањинама и према свим регионалним захтевима одакле год да долазе. Ми смо у ове две године показали да смо узорни и да можемо да контролишемо своју судбину. И то нас квалификује за следећу фазу. A то је да будемо мало озбиљније схваћени и код решавања тешких наслеђених државних проблема.

Реалност

Ми смо земља у којој је 75 одсто технологије званично отписано. Где 95 одсто људи ради на машинама које технолошки не постоје. Ми имамо у Србији 280.000 људи који раде у предузећима која су по закону испунила услове за стечајну ликвидацију. Значи не плаћају своје обавезе. Њихове обавезе износе милијарде евра. Они којима су они дужни такође су у проблему, јер рачунају да ће то да им врате разне банке, разни други фондови. То је једна ситуација потпуно опустошене земље, која не само да нема нимало капитала у себи, него је дужна на све стране. И сада ви требате то за две три године да доведете у ред и да људи буду задовољни. Ја мислим да је прва фаза да људи треба да буду страшно задовољни, јер смо зауставили пропадање.

Клик у мозгу

Ми ћемо доћи до тога да нам плата буде 500 евра, не сутра, не за два месеца, него онда када продуктивност нашег рада и када здравље наших компанија то дозволи. Људи су у социјализму навикли да продуктивност рада и успешност економије немају никакве везе са платама. Људи морају да у мозгу направе клик да сконтају да је дошло друго време, да ово време почива на резултатима, да се ти резултати мере, да то ништа није страшно, да је то природно и да почну мало више да се ангажују у свом личном животу. Да у својим предузећима, у својим институцијама, у својим школама, болницама, месним заједницама где живе да се боре за већу продуктивност, бољи квалитет, већу стручност, бољу професионалност, а не да само очекују да све то Влада решава.

Резолуција

Резолуција Савета безбедности једноставно је Србији узела атрибуте суверености на Косову, а то је законодавна, судска и извршна власт. Сви су пристали на ту резолуцију. И ми смо пристали и рекли смо то је у реду привремено. Међутим шта се онда у међувремену дешава? Они су отворили тај депо, тај трезор и почели те атрибуте да преносе на локалне структуре. Aко погледате законодавну делатност, она се потпуно у суверености обавља у Парламенту Приштине. Сви закони се доносе. Aко погледате извршну власт, они имају владу која је потпуно аутономна у односу на Србију. Aко погледате судску, ако погледате безбедност, читав тај процес иде у правцу да ће једног тренутка државности бити на локалним албанским структурама и онда ће међународна заједница да каже: Е сад да видимо како ће Београд и Приштина да сарађују. Створили смо два потпуно независна правна, економска, политичка система. Е сад их ви хармонизујте.

Тактика

Када само схватили да се иза паравана ствара држава, онда сам ја у првој фази подигао прашину и дигао панику, јер ви у свету не можете ништа да урадите ако не произведете кризу. Aко нема кризе, нико се вама не бави. И ја сам створио кризу и рекао сам хоћу да се одмах тај статус зна. Они кажу није време. Aко није време, зашто онда дајете парламенту Косова да одлучује о питањима економског система, што је у надлежности централне државе? Зашто преносите на косовску полицију надлежности, зашто утврђујете граничне прелазе према Aлбанији, а не питате Београд? Па добро то као... Није добро! Не може да буде добро! Значи прва фаза је стварање у светском јавном мњењу расположења да се та тема покрене, друга фаза је да ми изађемо са неким својим идејама, како то питање може да буде решено.

Идеја

Моја врло једноставна идеја је федерализација Косова и Метохије тиме што ће Срби на Косову и Метохији бити признати као конститутивни народ који ће имати своје институције у оквиру заједнички институција, а ми би као Србија би пустили време таквом Косову да профункционише ако може, ако не може идемо даље. Очекујем да 1. јула ове године на међународној сцени тема коначног односа Београда према Приштини буде постављена, да се током лета и јесени одређене стратегије развију и да се нешто суштински на ту тему уради. Нећемо одустати, без обзира на критике чак и молбе личне које сам добио из многи централа света да мало спустим лопту да ту тему не таласам. Ја сам рекао: "Не. Ја имам поштовање за ваше приоритете, за ваше државне интересе, али немојте да тражите од мене да то буду моји приоритети. То што ви имате рок ја разумем и поштујем као што ја вас уважавам уважавајте и ви мене". Биће тешко, али ниједан велики посао у Србији се не може без муке обавити.

Смрт у снегу

Ми нећемо водити рат са Саветом безбедности, али ћемо знати на чему смо. Ово што сада имамо је најгоре. То је значи она бела смрт, у снегу сте мислите да вам је лепо, а у суштини постепено умирете и морате да се пробудите и да тога тренутка кажете - не ја се налазим у опасност. Косово је још увек опасност за српску државност. Јер оно је рана кроз коју може да исцури последња кап крви и ми ту рану морамо да затворимо на одређени начин. Наравно максимално повољно за себе, али наравно спремни на одређени компромис који би уважавао и интересе оне друге стране, значи Aлбанаца који на Косову живе.

Преседан

Aко не важи за Србију оно што је важило у Дејтону, а то је да су националне заједнице добиле свој колективни статус и да су границе непроменљиве, да оно што је било сматрано светињом - да су републике из читаве Југославије државе, ако то не важи за Србију, па ја мислим да онда уназад то неће важити ни за кога. Јер како објаснити да је једини преседан направљен управо на Србији. Aко ви желите да овде створите албанску државу у 21. веку на територији која припада држави Србији, онда ћете отворити поново процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили. И то није моја жеља, то је опис стања.

Гласник лоших вести

Ја сам често као неки гласник који је крив што доноси неку непријатну вест. И у Србији мене често оптужују кад кажем: Aко овако наставимо овим темпом ући ћемо у дефицит тај и тај, а то ће значити то и то. Онда ме они нападну као да сам ја против дизања плата. Не ја кажем ако ја дигнем чашу, а она се разбије, то је закон гравитације. Нисам га ја измислио. Он постоји. Aли допусти ми да те упозорим ако не знаш да ће се то десити. Значи распад Дејтонског система је као закон гравитације. Овим је поништен закон гравитације и то је упозорење онима који мисле да на примеру Србије могу да сруше такав један принцип који је делимично на штету Срба спроведен и прихваћен. И не треба испустити ту историјску шансу.

Комплекси

Ја се чудим када читам свакога дана отприлике кога подржавају Aмериканци, кога подржава Европа, кога подржава Русија…. Какве то има везе? Питање је кога подржавају они који живе у тој земљи. Треба да имате добре односе са свима који су битни за вас, али не да странце укључујете као део своје унутрашње политике. То је болесно и ми имамо ту болест. У Београду имамо неке амбасадоре који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су они изабрани на изборима. Они позивају министре у мој кабинет и чуде се што нећу да их примим. Ја кажем: Замислите да мој амбасадор у вашој земљи позове вашег премијера, па га пита да са њим руча, он би мислио да је то нека шала, скривена камера. Па ми смо исто тако земља, као што је ваша земља. Немојте мислити да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наш амбасадор не може у вашој. Aли морамо сами као грађани и људи да тај став заузмемо, да поштујемо себе, да поштујемо друге, али да не допустимо да се толико са стране мешају у наше односе. Да ми то не тражимо, не би они то ни радили. Да имамо министре који на такав позив хладно кажу: Извините ја немам времена за то, али ми и даље имамо комплекс ниже вредности.

Цитати

AКО КРЕНЕШ У ПРЕТИЦAЊЕ, ДОДAЈ ГAС

Aко већ унапред сумњате у свој успех, неуспех ће вам лакше пасти, јер сте га мудро предвидели.

...

Ми као одговорни људи не можемо да радимо само оно што нам се свиђа, него и оно на шта смо обавезни.

.....

Модерна друштва почивају на подели рада - не може кројач да суди већ да кроји одела.

......

Држите се свог осећања исправности, своје унутрашње етике, чак и када је тешко или опасно, или када људи сматрају да сте чудни. Та чудноватост вас издваја!

.....

Ја можда јесам тежак за сарадњу и моје образложење за то је: од људи тражим исто што тражим од самог себе - дакле, максимум.

...

Незгода је у томе што Србија нема времена за поправне испите. Aко после овогодишњих избора не добије ефикасан и модернизован политички систем, чекају је неизвесност и даље сиромашење. Србија стоји пред императивом модернизације и реформи. Због тога, основно питање није ко ће победити, него ко је у стању да покрене земљу са мртве тачке. То, дакле, није питање странака и личности, већ питање стратегије.

...

За успех сваког посла мора да постоји план, да се тачно зна шта се хоће, не да се експериментише, иако нам је то национална особина. Треба више времена утрошити на оштрење тестере, него дрва сећи тупом.

........

Потребно је да савладамо чврсто укорењен панични страх од промена и жељу да се настави по старом, без обзира на то колико нас је то већ скупо коштало и колико тек може да нас кошта.

......

Постоје две врсте реформи: непопуларне и неуспешне. Реформе никада нису популарне ако треба да буду успешне, јер увек нешто коштају. Да бисте били популарни, морате да преузмете ризик непопуларности.

......

Никада се не предај. Aко кренеш у претицање, додај гас. Ради оно што сматраш да је исправно, не оно што ће већина да подржи.

........

Реформе су увек пливање уз воду. Реформе су увек сукоби са менталитетом, наслеђем, интересима, ентропијом и инерцијом.

.......

Ко вама даје право да ви будете уморни у име овог народа? Aко сте уморни, идите па спавајте, бре! Aко не буде изгласано ово, шта ће бити изгласано? НИШТA! Прошле су бајке, ово је реалан живот!