Опасне игре са генетским кодовима

Роботика, вртоглави развој интернета, вјештачка интелигенција, паметни уређаји и самовозећи аутомобили само су мали дио огромне палете иновација које су у 21. вијеку доживјеле вртоглави процват. Експанзија научних открића, пребрз темпо технолошког напретка и идеје које навиру моћним глобалистима већ у наредних деценију, двије могле би свијет учинити непрепознатљивим.

Једна од револуционарних идеја која претендује да постане реалност, и то у скорој будућности, је производња вјештачког меса у лабораторијским условима, у области биотехнологије познате као инжењерство ткива.

Замјенски производи у облику месних пљескавица од разних биљних протеина већ су доступни у супермаркетима, а научници су прионули на узгој “киборг” меса које ће, по свему судећи, у наредним годинама све више проналазити пут до потрошача широм свијета. Поједине земље су већ кренуле у том правцу. Средином овог мјесеца Израел је одобрио продају лабораторијски узгојене говедине и тако постао прва земља у свијету која се одважила на такав корак. 

Израелско Министарство здравља саопштило је да је одобрење надлежних служби издато домаћој компанији за прехрамбену технологију “Алеп фармс” која је развила и имплементира технологију која им омогућава лабораторијску култивацију месног ткива из ћелије говеда, а текстуру производу дају и соја и говедина.

Такође, Сингапур је још раније издао дозволу за промет вјештачког меса, искључиво пилећег, које је најприје могло да се продаје само у одабраним ресторанима. И у САД, гдје се много пажње посвећује промоцији алтернативних извора хране, значајно су одмакли на том пољу. Средином прошле године САД су отвориле пут вјештачком месу тако што су двјема компанијама одобриле продају пилетине настале у лабораторији. Дозволу за пласирање на тржиште добили су произвођачи “Апсајд фудс”, компанија основана 2015. године коју, између осталог, финансира Бил Гејтс, те “Гуд фуд”, која производи култивисано пилеће месо. Како је тада објашњено, они ће своје производе понудити америчким потрошачима кроз партнерске ресторане, а током пробног периода план им је да повећају производњу пилетине и да се прошире на говедину с већим садржајем масти.

Међутим, упркос томе што дио стручњака у вјештачки узгојеном месу види спас у борби против “свјетске глади” и загађења природне средине, тренутно нема много присталица у широј свјетској јавности. Италија је крајем 2023. године објавила да ће бити прва нација без синтетичке хране, чиме жели да постане примјер другима како да регулишу ту индустрију.

Уз Рим, и Беч и Париз заједно са још девет земаља ЕУ спремни су да тврде да месо узгајано у лабораторији представља “пријетњу правим методама производње хране”. Како пише “Евроактив”, на основу изјава из дипломатских кругова, наводно постоји биљешка у којој се наводи да лабораторијски узгајано месо “не представља одрживу алтернативу примарној производњи на фармама” и да поставља етичка, економска, социјална и здравствена питања која “су кључна за будуће друштво”. Такође, наводе и да “ове праксе представљају пријетњу приступима заснованим на примарним фармама и правим методама производње хране које су у самом срцу европског модела пољопривреде”. Аутори те биљешке наводно су аустријска, француска и италијанска делегација, а подржавају је Чешка, Кипар, Грчка, Мађарска, Луксембург, Литванија, Малта, Румунија и Словачка.

Министри пољопривреде ЕУ, према најавама, у уторак ће у Бриселу разговарати о будућности вјештачког меса управо због захуктавања приче о омасовљењу употребе ћелијског меса.

Почело у НАСА

А како се уопште дошло на идеју да се производи вјештачко месо, за “Глас Српске” појашњава стручна сарадница у настави на Технолошком факултету у Бањалуци Ана Велемир наводећи да су савремена истраживања производње вјештачког меса настала крајем прошлог вијека из експеримената НАСА, која је покушавала пронаћи боље начине дуготрајне исхране астронаута у свемиру.

- Посљедњих година се, због све израженијих климатских промјена, повећања броја становника и све веће потражње за производима животињског поријекла, улажу огромне суме новца у нова предузећа за производњу вјештачког меса. Усљед недостатка ресурса и немогућности проширења конвенционалне производње, траже се алтернативни начини. Поред тога, организација за заштиту животиња и организације за заштиту животне средине сматрају да је ова производња наша будућност јер нема убијања животиња, а и мања је емисија штетних гасова у односу на фармски узгој - прича Велемирова.

Она, међутим, истиче да постоји и велика забринутост у вези са здравственим проблемима везаним за употребу вјештачког меса.

- Конзумирање хране произведене у лабораторији може имати негативан утицај на људско здравље, а тачни ефекти остају непознати. Појављује се и све већи број студија које сматрају да оваква производња више штети животној средини од конвенционалне производње. Тако је, на примјер, студија на Универзитету Оксфорд показала да би емисија ЦО2 из погона за производњу вјештачког меса могла бити штетнија за околину у сљедећих 1.000 година. Плус, за сада је овакав вид производње економски неисплатив пошто производња захтијева посебне услове за које је потребно издвојити много новца - рекла је Велемирова и додала да је ово подручје недовољно истражено и да је потребно још много времена да би се видјели стварни ефекти, како на здравље, тако и на околину.

Иако се и код нас у посљедње вријеме све више развија свијест о органској храни и алтернативним видовима исхране, саговорници “Гласа” сматрају да је конзумација вјештачког, лабораторијски узгојеног меса далеко од потрошача на Балкану наводећи да нема потребе за тим јер БиХ, Србија и друге сусједне земље имају довољно потенцијала за узгој стоке.

Балкан далеко

Секретар удружења за сточарство у Привредној комори Србије Ненад Будимовић сматра да лабораторијски произведено месо наговјештава да ће и технологија и наука ићи у том правцу, али његов лични и професионални став је да то није опција нити рјешење за перспективу човјечанства.

- Одлуку су донели они који имају моћ да одлучују на глобалном нивоу под плаштом веће бриге за заштиту животне средине. Европа је кренула у смањење броја грла и у говедарском и у свињарском сектору. То је почело од Холандије, Белгије, Данске, Немачке, а Шпанија, која је познати произвођач свињског меса, је, на пример, за само годину смањила производњу свиња за око 1,7 милиона. То су урадили под паролом заштите животне средине, али и због високе цене ратарских култура, конкретно кукуруза, који је на почетку сукоба у Украјини знатно поскупио - истакао је Будимовић.

Он сматра да су пандемија “ковида 19” и геополитичка дешавања у вези са украјинском кризом јасно показали да свака држава мора засебно, снажно радити на производњи анималних и биљних производа како би имала храну.

- Мислим да су и европске земље с појавом тих догађаја мало повукле ручну и да сада треба да размисле у ком правцу ће се развијати. Човек је биолошки конципиран тако да конзумира анималне протеине, а не биљне који су основ у производњи вештачког меса. Наука каже да су анимални протеини и есенцијалне, аминокиселине врло битне за развој човека и свет треба добро да размисли колико се игра са природом и људским генетским кодом - рекао је Будимовић.

Према његовим тврдњама, у Србији за сада није било говора о одобравању вјештачки произведеног меса.

- Мој лични став је да је добро што је тако и што је наш читав регион далеко од те приче. То је скупа производња, наши потрошачи једва излазе на крај и са овим ценама меса које су драстично скочиле због афричке куге свиња и прескупих житарица, мало ко би имао новца за комад вештачке говедине или пилетине. С друге стране, имамо довољне површине које можемо искористити за производњу сточне хране и напасање стоке. Ајте да правимо оно што је природа дала и биологија записала, а онда нека свако изабере да ли ће јести шницлу од грашка или од свињског меса - категоричан је Будимовић.

И професорица Биљана Рогић са Института за сточарство на Пољопривредном факултету у Бањалуци сматра да је исхрана један од битнијих сегмената живота човјека и да свакако треба да буде добро информисан како би могао самостално донијети одлуке о томе шта жели да једе.

- Традиционална сточарска производња темељи се на захтјевима тржишта. Како су се мијењале жеље потрошача за квалитетом меса, тако се и модернизовала производња како би тим захтјевима и одговорила. Упркос свему, сточарска производња, а и пољопривреда уопште, задњих година се неоправдано представља у негативном контексту, од негативног утицаја на климу и климатске промјене до негативног утицаја протеина животињског поријекла на здравље људи. С друге стране, лабораторијски узгојено месо није прецизна реплика традиционалног меса, односно постоје разлике у садржају, укусу, текстури и сочности, што ће у коначном оцијенити крајњи потрошачи - казује Рогићева.

Угрожено сточарство

Иако се у јавности наводи да су предности производње меса из лабораторије смањење емисије штетних гасова те мања потрошња природних ресурса попут воде, земљишта, енергије и слично, Рогићева сматра да вријеме тек треба показати да ли су ти наводи оправдани.

- Уколико би се лабораторијски узгој меса заиста индустријализовао у будућности и производ постао доступан нашем тржишту, то би се значајно одразило на становништво које се бави сточарском производњом у Републици Српској. Посебно ако цијена лабораторијски узгојеног меса на тржишту буде нижа него традиционалног. Дошло би до смањења тржишта, то би довело до смањења сточарског фонда, а у коначном и до смањења броја радних мјеста у сектору пољопривреде, који тренутно у нашој земљи нису занемариви. С обзиром на то да нашу земљу углавном карактерише сточарска производња темељена на великом броју мањих породичних газдинства, посљедице би биле и веће - рекла је Рогићева и додала да Српска и БиХ, с обзиром на природне ресурсе којима располажу и интензитет сточарске производње, врло лако могу произвести довољне количине меса за потребе становника наше земље на еколошки исправан начин.

Предсједник Удружења узгајивача свиња Републике Српске Мишо Маљчић сматра да је најважнија ствар едукација становништва које конзумира месо.

- Несхватљиво ми је да постоје људи који желе да једу вјештачки направљено месо. Сви смо свједоци да данас огроман број људи, младих људи оболијева од тешких болести и убијеђен сам да великим дијелом управо небрига и неедукација становништва о томе шта једу највише придоноси развоју болести. С друге стране, велика већина наших грађана сада може сама узгајати животиње и обезбиједити себи месо, а ако заживи то вјештачко, сви ће бити принуђени да купују па бих рекао да се ту више ради о контроли популације, што је видљиво у свим сегментима нашег живота - казује Маљчић и додај да грађани који воде бригу о свом здрављу и исхрани засигурно никад неће пристати да пробају вјештачко месо.

Процес производње

Ана Велемир каже да процес производње меса “у епрувети” почиње од ћелије, која се узима биопсијом, након чега слиједи умножавање ћелија помоћу медијума под контролисаним условима, односно уз одговарајућу температуру и високу концентрацију кисеоника.

- Медијум за раст садржи соли, витамине, шећере, протеине, али и факторе раста. Ћелије расту, а затим се обликују у одговарајући комад меса. Производ је спреман за употребу након неколико седмица. Сматра се да се нутритивни састав овако произведеног “меса” може контролисати смањењем садржаја масти, подешавањем нивоа засићених и незасићених масних киселина, додавањем неких микронутријената. Такође се сматра да производња у лабораторијским условима смањује могућност изложености бактеријама - прича Велемирова и додаје да произвођачи настоје да особине производа ускладе са укусом и структуром конвенционалног меса.

Приче за дјецу

Мишо Маљчић не види начин на који његова фарма загађује животну околину.

- Уколико се придржавамо свих мјера које су предвиђене, не видим чиме и како загађујемо околину. Највећи потенцијални загађивач на фармама је стајњак, али нама у Српској генерално фали тог стајњака јер да би воћњак рађао, потребне су му тоне и тоне стајског ђубрива. На мојој фарми се годишње произведе најмање два милиона литара течног стајњака, али то није ни 15 одсто потреба за пођубравање 115 хектара земље коју обрађујем. Тврдње да фарме загађују околину су приче за малу дјецу - каже Маљчић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.