Како су друштвене мреже промијениле психолошке профиле навијача: Ударци интернет хулигана јаче боле од шамара

Душан Репија
Како су друштвене мреже промијениле психолошке профиле навијача: Ударци интернет хулигана јаче боле од шамара

Друштвене мреже постале су неизоставан дио живота обичних људи.

Готово да нема човјека, без обзира на старосну доб, пол или друге видове класификације, а да нема профил на некој од платформи. Самим тим сви корисници постали су свјесно или несвјесно креатори јавног мњења, а многи их употребљавају како би коментарисали практично све на шта налете, без обзира на то да ли се разумију у тему и били компетентни да дају своје мишљење или не.

Слободу и могућност да укажу на проблем, удијеле комплимент, а чешће критику, која неријетко буде неоснована, неукусна, па чак и далеко испод основних моралних начела, имају апсолутно сви. Ове могућности и те како су промијениле психологију навијача који су раније, нарочито код нас, на трибинама исказивали незадовољство, а сада то могу да чине путем рачунара или телефона, са минималном дозом ризика да ће одговарати за изнесене ставове. И тако смо добили “навијаче из фотеље” или “тастатура навијаче”.

Да у старту не буде забуне, они који куцкају коментаре неријетко никада нису ни били на трибинама, али њихове опсервације могу да заболе много јаче него шамар хулигана који, нажалост, ни дан-данас није ишчезао са овдашњих терена.

Силину и посљедице виртуелних удараца у претходних двадесетак дана на својој кожи осјетио је сада већ бивши тренер фудбалера Борца Владо Јагодић. Он се дуже вријеме суочавао са порукама да је непожељан у клубу, чак и граду, а неки су ишли и до тога да му желе смрт. Очигледно незадовољни његовим радом, симпатизери “црвено-плавих” нису презали од било чега. Са горчином у гласу Јагодић наглашава да је све уредно и документовано пријавио институцијама.

-  Ти што сједе за тастатурама, који ми пријете смрћу, желе да умрем, то нису прави навијачи Борца. Вјерујем у институције, све је пријављено и надам се да ће урадити свој посао. Наши навијачи су они на трибинама који бодре клуб, а не они који сједе иза тастатура и лијече своје фрустрације на мени и мојој породици - поновио је Јагодић.

Лажни профили

Посљедња реченица његовог излагања управо детектује феномен који је узео маха - највећи број увредљивих порука стигао је са лажних профила. “Незнани јунаци”, очигледно свјесни шта раде, не желе да компромитују своје име и презиме.

- Навијачи из фотеље су нова група навијача који су, сакривени иза непознатог идентитета, на неки начин ослобођени свих моралних правила и дају себи за право да прете и користе “велике” речи све док су сакривени. Свако ко има мобилни апарат данас може да има неку врсту “приватног” медија који може да уређује по сопственом нахођењу. Свако има право на мишљење и док оно не угрожава друге, у реду је да каже шта мисли, са напоменом да је на нама да имамо критичку моћ расуђивања и одредимо чије је мишљење релевантно, а чије не. Нажалост, критичко мишљење је повезано за степеном образовања и сведоци смо да смо по образовању из године у годину све лошији (судећи по ПИСА тестовима), тако да је велико питање који је ниво критичког мишљења међу публиком која прати тог неког спортисту из фотеље - сматра прослављени одбојкаш, а данас спортски психолог Андрија Герић.

Говор мржње који “цвјета” на друштвеним мрежама може да се посматра и као криза идентитета - издувни вентил онима који су свјесни да могу да пишу, критикују и вријеђају кога год хоће и шта год им падне на памет, а да при томе не сносе никакву одговорност.

Психолог Ведран Француз истиче да су ријетки људи који својим именом и презименом стоје иза спорних  налога.

- Свако данас може да заузме дио медијског простора и упути критике на разне феномене које јако често превазилазе дозу укуса. Убијеђен сам да ће тако бити све док санкције за њих не буду одговарајуће. Нажалост, уколико и постоје код нас, оне су за сада изолован случај. Држава би морала да среди ствари у овој области, јер би санкције сигурно натјерале појединце да добро одважу прије него што нешто напишу. Лажни профили не би смјели да буду проблем у идентификацији онога ко пише такве ствари, јер знамо да IT стручњаци путем IP адресе могу да открију гдје је сачињен профил - подвукао је Француз.

Никад краја транзицији

“Имамо став кад немамо појма” стих је једне од пјесама панк бенда “Хладно пиво” и он се комотно може употријебити у свим земљама бивше Југославије. Познато је да у свим републикама насталим распадом СФРЈ има селектора колико и становника, што се изнова докаже када дође велико такмичење, а на њему се ствари не одвијају онако како је замишљено. Тада на сцену ступају дежурни генерали послије битке. Када се томе додају и замршени политички односи земаља сусједа, а куглице на жријебу споје тимове или репрезентације из њих, онда све добија потпуно нову димензију. Улогу навијача из фотеље преузима још већи број корисника друштвених мрежа, који неријетко не знају ни име ниједног актера “спорног” меча, али су добро упућени у историју односа двију непријатељских страна у њиховим главама. Тако су рукометаши Борца недавно доживјели линч на друштвеним мрежама зато што је клуб пристао да игра против представника из самопроглашеног Косова у ЕХФ Европском купу.

- Могу да разумијем да се људи не слажу. Ни нама сигурно није било лако, али нисмо ми они који одлучују. Сигурно нисмо заслужили да нам људи желе смрт, да се момцима стављају мете на главу. Невјероватно колико смо прочитали бљувотина, чак и коментара попут онога да нас треба набити на кочеве. Искрено, мене је срамота због тих људи. На страну што саосјећамо са нашом браћом на Космету, што смо одиграли доста хуманитарних мечева за њих и што смо учествовали у свим могућим акцијама као појединци или клуб - рекао је голман Борца Бојан Љубишић.

Интересантно, поруке да су издајници и да су одласком у Пећ признали независност јужне српске покрајине преплавиле су мреже тек послије трећег одласка Бањалучана. Они су још давне 2006. године играли на Косову, а шест година касније први пут одмјерили снаге са скорашњим ривалом Бесом.

- Тада није било никакве халабуке на друштвеним мрежама нити било каквих јавних осуда, јер је тада рукомет био само спорт, потпуно одвојен од политике, како би и требало да буде. Шта се у међувремену догодило, можемо само да нагађамо - рекао је новинар “Монда” Небојша Шатара који је потом сликовито описао развојни пут једног тинејџера.

Његов “јунак” свакодневно напорно тренира упоредо са школским обавезама, сања да заигра у првом тиму вољеног клуба и то му се коначно испуни, а онда његову идилу прекину злуради коментари који немају апсолутно никакве везе са његовим начином живота и одрастања. Он зна само за лопту и школску клупу, али га то ­не амнестира да чита бљувотине о велеиздаји.

- Када се политика умеша у спорт, што је, нажалост, често случај у овом делу Европе, онда долази до таквих ружних ствари. Ми у спорту учимо људе да поштују противнике, јер и тај противник тренира и труди се као што и ти тренираш. У нормалним земљама такве претње решава полиција врло успешно (пример је Енглеска и фудбалски навијачи који су “решени”) - подвукао је Герић.

Посљедице сигурно остају, посебно код млађих играча, иако се можда не примијете на прву. Герић додаје да овакве пријетње изазивају страх и као такве утичу на спортисте.

- Кад би вама неко претио да ће вас убити, и ви бисте се запитали да ли је вредно погинути због једне утакмице - појаснио је.

Овај вид пријетњи карактеристичан је углавном за земље у транзицији, у којој су већ деценијама заглављене републике настале распадом Југославије. Колико ће то још трајати, нико са сигурношћу не може да потврди, али је основни предуслов да се законски стане у крај могућностима да свако коментарише све без икакве одговорности.

- До тада нам остаје само једно - морамо на све начине да промовишемо праве вриједности. Поред институција образовања, основни канал едукације су медији. Искрено се радујем што причамо о овоме и вјерујем да ће одјекнути у јавности. Људи код нас, нажалост, имају много слободног времена и троше га онако како су навикли. Сервирано им је доста полуинформација, а неријетко се и труде да разлуче које су тачне. Зато је битно да медији ураде свој дио и да покажу другу страну. Сагледавање шире слике увијек помогне - нагласио је Француз.

Пријетње због коцке

Трећи вид пријетњи из удобности дома није карактеристичан само за ово поднебље. Баш као што су и друштвене мреже узеле маха у сваком ћошку свијета, исто је учинила и кладионица. И баш овај порок један је од узрока што се многи, прије свега индивидуални спортисти, суочавају са готово свакодневним пријетњама. Тенисери, на примјер, током меча добију на десетине порука у вези с тим зашто су или нису освојили поен или гем, а многи од њих већ су, нажалост, огуглали на то. Српска тенисерка Александра Крунић неријетко објави какве јој све пријетње стигну на профиле, а помало у шали каже да су се њене колегинице и она навикле на свакакве болесне жеље. Оно што је за бригу јесте чињеница да се у пракси показала слаба вајда од пријаве пријетњи.

- Ми то треба да пријавимо Јединици за интегритет у тенису (TIU), поготово ако нам неко прети. Ипак, не верујем да ће се много тога променити. Људи се кладе, зависни су од тога и онда имају озбиљне проблеме и дијагнозе. То су људи којима је свеједно хоће ли њихова порука некога повредити, апсолутно им то није у глави - каже Крунићева.

Герић такође наглашава да овај вид пријетњи стиже од људи којима је потребна помоћ.

- То није ни спортски, ни навијачки феномен. То је проблем са коцкањем, као облик болести зависности. Тим људима треба помоћи. Код нас држава, нажалост, жмури на количину коцкања и коцкара зато што им дотични пуне буџет - закључио је Герић.

Исплати се лијепа ријеч

Примјер да лијепа ријеч и гвоздена врата отвара, а у контексту приче о комуникацији играча са навијачима или кладионичарима, јесте потез аса Барселоне Николе Миротића. Он је, наиме, једном приликом “оборио” тикет студента из Србије за само један поен, и “ускратио” га за 200 евра. Ипак, момак је написао поруку Миротићу објаснивши му да би му тај новац и те­ како добро дошао да плати школарину. Одговор је стигао врло брзо, па је Црногорац са шпанским пасошем одговорио да је вољан да му плати рату школарине, што је напосљетку и учинио.

Навијачи и медиокритети

Директор РК Борац м:тел Владимир Бранковић није желио превише да се осврће на стравичне пријетње које су упућене члановима клуба, али је нагласио једну битну разлику.

- Људима који су писали шта су писали никако не можемо дати префикс навијачи. Ми имамо добар однос са нашом навијачком групом, увијек су уз нас када нам је то потребно и вјерујем да нико од њих не дијели ставове који су преплавили друштвене мреже. Коментаре су углавном писали докони медиокритети који вјероватно на тај начин лијече своје фрустрације - рекао је Бранковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана