Фотографија огледало патње српског народа

Радоје Тасић
Фотографија огледало патње српског народа

Село Брезиловице код Лазаревца. Према сеоском гробљу, смјештеном на благој узвисини, журно и жустро корача сељак Слободан Малинковић. Његова шајкача промиче између споменика и заустави се код једног овећег. Сељак скиде капу, прекрсти се три пута и пољуби слику на споменику од црног мермера.

- Био је велики српски јунак, добар човек и пажљив комшија. Никад се ни око чега нисмо завадили. Много доброг ми је у животу учинио. Зато, кад прођем поред гробља поменем га за покој душе - говори Малинковић стављајући на главу похабану шајкачу.

На предњој страни споменика фотографија Чедомира Поповића (1896-1991). Испод натпис - солунац.

Полеђину споменика краси мала црна мермерна плочица са фотографијом исцрпљеног српског ратника из Првог свјетског рата и текст испод ње "Костур са Вида".     

- Овдје почивају кости човјека, који је са 19 година прегазио албанску Голготу, лијечио се на острву Виду и у Бизерти, преживио пакао Солунског фронта и у побједничкој колони српске војске стигао 1918. године у своје родно село код Лазаревца - прича публициста Милорад Ђоковић.

Ђоковић је 1994. године објавио књигу "Костур са Вида" у којој је забиљежена исповијест овог необичног српског ратника.

- У овој књизи је објављена слика коју је видео свет у току 1916. године. Она је представљала човека - костура, тешког само 23 килограма, одевеног у рите, са великом шајкачом, торбом обешеном о левом рамену, коју једном руком придржава. На ногама поцепани опанци везани опутом... Aветињско лице, очи упале у очне јабучице, јако изражене јагодице - огледало су патње једног народа - каже Ђоковић.

Кад је, након доласка из Вишеграда, и студија у Београду доселио у Лазаревац Ђоковић је почео да изучава судбину старог солунца. Данима је с њим разговарао, биљежио његове доживљаје из Првог свјетског рата и тада први пут видио чувену фотографију.

- Чедомир је у Колубарској бици, у којој је српска војска извојевала велику побједу, помагао артиљерцима доносећи им гранате. Званично је мобилисан у октобру 1915. године и након слома српске одбране, у повлачењу преко Aлбаније са српском војском провео пуна три и по месеца. Тако се обрео и на острву Виду, Плавој гробници гдје је у мору сахрањено 7.000 српских војника - прича Ђоковић.

Поповић је Ђоковићу испричао како је, на овом острву, настала чувена фотографија.

- Био сам између живота и смрти. Станем у ред где преглед врши један француски лекар, по чину поручник. Објасних му да болујем од дифтерије и да нисам болестан... Видим лекар на једну страну одваја здраве, на другу болесне... Поглед на оне живе лешеве који стоје охрабри ме и помислих како сам ја много здравији од њих - испричао је Ђоковићу Чеда Поповић.

Љекар се заинтересовао за овог српског војника. Узео му је и остале податке, извагао га и установио да има 23 килограма.

- Рече ми да ли може да ме слика. Ја стадох, што год више могох испрсих се, иако ми није било јасно зашто мене слика поред толико војника - испричао је Чедомир.

Француски љекар је послије три дана посјетио Чедомира у болници, донио му поморанџе и његову слику.

- Касније сам сазнао да је тих дана јануара 1916. године читав свет видео моју слику. Лекар ме често посећивао и доносио ми милостиве. Име тог лекара нисам упамтио и то ми је дан-данас жао - сјећао се Чедомир.

Костур са Вида је фотографију само погледао и сакрио је у новчаник.

- Чувао сам је као највећу реликвију и никоме је нисам показивао. Човек, тако сам мислио, муку своју треба да сакрије далеко од људи и да то буде само његова тајна. Слику сам погледао само једном, уочи битке на Горнишеву. Гледао сам је и говорио - кад си ти, Чедо, преживео Aлбанију и Видо, преживећеш све у животу... - причао је Чедомир.

Већ прекаљени ратник је тада имао 24 године. Био је момак за женидбу и бојао се шта ће му рећи дјевојке кад на фотографији виде како је изгледао.         

По повратку са ратишта, гдје је остао и инвалид, Чеда је живио у скромној кућици у селу Брезиловцима. Био је, кажу сељани, писмен и добар човјек који се трудио свима да помогне.

Оженио се и са супругом Јелком добио шест кћери.

Костур са Вида умро је 27. октобра 1991. године. Сахрањен је на сеоском гробљу уз све војне и цивилне почасти.

У Чединој родној кући данас живе његова кћерке Надежда и Вера.

- Сјећам се, отац ми је често причао, како је, у преласку преко албанских гудура, "зарадио" надимак Чеда Качамак. Кад су на Божић 1916. послије гладовања и даноноћног пјешачења српски војници стигли у варошицу Фијери дијељен им је топли качамак са маслом. Чеда је, онако прегладнио, прекршио официрско наређење и два пута стајао у ред за порцију качамака. Трећи пут га је примијетио један мајор и опалио му шамар по измученом лицу. Он је пао на земљу, качамак се просуо и помијешао са земљом али је отац све то халапљиво појео. Саборци су му тада "пришили" надимак Чеда Качамак - прича кћерка Вера.

Стари ратник је причао Ђоковићу како су га војни свештеници осам пута опајали јер се није знало да ли ће преживјети битку. Причао му је како су многи војници приликом преласка преко Aлбаније појели своје опанке од штављене животињске коже, како су пили морску воду и ту умирали, смрзавали се по албанским гудурама или били убијани од стране Aрнаута.

- Причао ми је како је дошао до нових војничких цокула које су му сигурно спасиле живот. Официр је преостали пар цокула објесио на колац и пред батаљоном рекао да војници трче да их освоје. Чеда је био најбржи. Кријући их је носио све до Бизете у ранцу па кад је подерао опанке обуо је цокуле. Био је то спас за изранављене ноге - каже Ђоковић.

Кад се српска војска опоравила, обучена је, подијељено је ново оружје и почеле су припреме за одлазак на Солунски фронт и пробој ка Србији. Војници су се окупљали око ватре и пјевали "Тамо далеко"...

Представа

Костура са Вида, Чеду Поповића и његову чувену фотографију "открио" је лист "Политика" још 1939. године када је у овом листу осванула и репортажа о несаломивости српских сељака ратника.

У вријеме обиљежавања 80. годишњице од славне побједе српске над аустроугарском војском на Колубари, када је погинуло 30.000 непријатељских и 20.000 српских војника, у Лазаревцу је на свечаној академији изведен позоришни комад "Костур са Вида" за који је сценариј написао Милорад Ђоковић. Представу су извели чланови умјетничког ансамбла Југословенског драмског позоришта, а улогу Чеде Поповића тумачио је глумац Зоран Белошевић из Лазаревца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана