Стјепан Штерц, хрватски професор и демограф, за Глас Српске: Демографски слом стиже из политичког диктата

Политика на то још гледа као на успутни и вјероватно неважан проблем, очекујући да ће бити ријешен сам по себи или барем када буду створени економски услови, каже за "Глас Српске" угледни хрватски професор и демограф Стјепан Штерц, који се не либи да без длаке на језику и устезања говори о катастрофалним посљедицама исељавања становништва.

* ГЛАС: Земље региона суочавају се са све већим проблемом исељавања становништва. Какве проблеме та појава може изазвати у скоријој и даљој будућности?

ШТЕРЦ: У свим земљама окружења ситуација је слична и таква је да људски потенцијал у односу на материјални и финансијски нема посебно значење, иако је потпуно јасно да од њега зависе све дјелатности. Ревитализацијски програм у функцији одржања радне снаге и развоја чекамо у региону већ дуже од 20 година и покушавамо га досећи, али нисмо се још подигли с дна или одмакли од ивице. Наравно, посматрајући примарно лични стандард становништва јер не схватамо како би демографска проблематика требала бити у самом темељу економског развоја.

* ГЛАС: Због чега је регион дошао у ову ситуацију?

ШТЕРЦ: Генерално због претходних разлога, а додатно због политичких система којима су примарно важне страначке популације, позиције, лични интереси или поступање на основу интереса група или кругова. Највећи проблем је избор послушничког и у правилу мање образованог кадра који нема снагу вођења и одлучивања у појединим ресорима. Све је подређено политици, тако да образовање и наука дођу као успутне дјелатности. При том је становништво и брига за њега по пуно основа у другом плану. Политика увијек тражи спољне разлоге, наводећи да се то догађа и у другим земљама (наравно само у онима у којима нема рационалног планирања) или да смо имали рат (иако смо из њега изашли прије више од 20 година) и слично. Цијело подручје је дошло у ситуацију демографског слома. Све је у основи деривација апсолутног политичког диктата над свиме, неуважавања стручности, досад невиђене политичке себичности и сличних фактора. Млади се ту не осјећају више сигурним и све мање вјерују у озбиљније промјене па изазове једноставније прихватају у иностранству, које им нуди систем у складу са образовањем, уложеним трудом, одговорности... Наравно, није све идеално, али тамо барем вјерују, док им је овдје вјеру углавном однио политички апсолутизам над свиме.

* ГЛАС: Једном приликом сте оцијенили да расељавање из Хрватске и БиХ поприма драстичне размјере, да постаје питање националне безбједности. На чему заснивате те тврдње?

ШТЕРЦ: Темељ је разумијевање људског потенцијала као основног садржаја и фактора простора и друштва. Нестанак највреднијег угрожава функције расељених простора више него било који други елемент безбједности и није исто има ли земља три или четири тенка или авиона или три или четири милиона становника. Једноставно није. Невјероватни нестанак становништва са ових простора природним одласком и исељавањем у распону од 50.000 до 100.000 годишње дестабилизује сваку безбједност, па и националну. Једина коју у тој мјери не угрожава је политичка јер одлазе млади и образовани и жељни промјена, а остају старији и мало подложни промјенама. Интензивни нестанак становништва из приграничних простора или стратешких коридора отвара могућности планској или стихијској пузајућој супституцији неким другим становништвом које може мијењати начин живота, традицију и слично. Интензивирањем тог процеса могућа је дестабилизација безбједности, а недавне велике миграције су показале да је могуће дестабилисати и ширу регију.

* ГЛАС: Истраживали сте нестанак становништва и у БиХ. До каквих сте података дошли?

ШТЕРЦ: Простор БиХ је одувијек истраживачка посебност због понављања историјских образаца. Попис становништва 2013. је био на граници признавања због нејасноћа у вези са сталним становништвом и фиктивног и посредног пописивања, а и схваћен је више као политичко изјашњавање него пресјек популације у функцији планирања и развоја. Након пописног фризирања демографске слике услиједили су негативни демографски трендови потврђивани дијелом у званичним статистикама, а посебно у статистикама вјерских институција. Изненадио ме релативно брзи улазак БиХ у природни пад становништва у цијелој држави и нарочито његов интензитет са стопом раста од 20 одсто годишње, уважавајући демографске разлике три превладавајуће популације. Уколико тај годишњи тренд буде настављен, за пет до десет година ствари неће изгледати добро. Дода ли се томе исељавање од један до два одсто укупне популације на годишњем нивоу, губитак више од пола милиона становника у идућих десет година је објективна стварност. Проблем је посебно изражен у чињеници да се ради углавном о нестанку српске и хрватске популације, а кад бисмо још то ентитетски, кантонално, етнички и религијски посматрали проблем би био још и већи. Је ли то питање безбједности? Наравно.

* ГЛАС: На проблем исељавања надовезује се и лош природни прираштај. Сматрате ли да су власти у свим државама региона свјесне проблема и колико је времена остало да реагују и зауставе овај природни суноврат?

ШТЕРЦ: Нису свјесне узрока ни могућих посљедица, а још мање желе послушати глас научног разума јер им је наука у односу на политичку условљеност успутна и готово небитна. Имамо примјера земаља које су досегле демографско дно и подигле се из пепела кад су схватиле да са нестанком становништва нестаје и све остало. Не спомињем случајно Ирску сваки пут као примјер, али прије тога треба схватити тежину проблема, важност становништва и понеки пут послушати науку. Процјена је да поменуте земље имају највише још пет година за доношење стратешких одлука и мјера у вези са ревитализацијом становништва и простора.

* ГЛАС: С друге стране могу се чути и мишљења да су наши људи и шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека одлазили у иностранство и да је ово што гледамо данас само нови талас. Може ли се то поредити?

ШТЕРЦ: Никако! Било је то вријеме интензивног одласка, али појединаца, а не цијелих породица, вријеме одласка из руралних средина и мање образованих људи и из простора у којима није било појаве интензивног природног пада становништва. Могу тврдити да је ово према обиму исељавања интензивније и према вјероватности повратка мање вјероватно. Не вјерујете? Пет ће година брзо проћи.

Спас постоји ако га политика жели

* ГЛАС: У коликој мјери политика може утицати на све већи одлазак младих људи из земаља региона?

ШТЕРЦ: Досадашњи модел управљања регионалним простором потврдио је да политичари могу све кад желе, поготово кад желе лични интерес подредити интересу популације коју представљају. Није то пут у свемир или интергалактичка непознаница, него је потребна само жеља и разумијевање проблема. Политичари поступцима и мјерилима директно усмјеравају младе према излазу, али досад ничим озбиљнијим нису показали да разумију проблем и да га желе дати у рјешавање најбољим око нас. Као да је проблем разрадити подстицајне моделе самозапошљавања... Могло би се још пуно тога навести што би политика могла, кад би хтјела.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.