Мирослав Љубојевић за „Глас“: Масакр у Добровољачкој детаљно планиран и организован

Каже ово у интервју за "Глас Српске" начелник Одјељења за меморијализацију, културу сјећања и памћења у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Мирослав Љубојевић поводом годишњице овог страшног злочина за који још нико није одговарао.

- Пред судом БиХ је за овај ратни злочин оптужено десет лица, што на основу индивидуалне, што колективне одговорности. Посљедње рочиште одржано је у фебруару, а сљедеће је заказано за јун ове године. Сасвим је јасна намјера да овај судски поступак буде максимално развучен, имајући у виду да је до сада саслушано само неколико свједока тужилаштва - истакао је Љубојевић, који је и аутор књиге "Реконструкција злочина - деконструкција мита", која се бави анализом и разоткривањем свих дешавања у вези са случајем "Добровољачка", али и оним што му је претходило, а која ће данас бити представљена на Факултету политичких наука у Бањалуци.

ГЛАС: Овом злочину претходили су и бројни други, као што је убиство два припадника полиције 4. сарајевског корпуса у једном од сарајевских угоститељских објеката док су играли билијар. Колико ми је познато нико ни за ово није одговарао?

ЉУБОЈЕВИЋ: Управо је овај случај био наговјештај свега што ће се дешавати припадницима ЈНА, како у Сарајеву, тако и у БиХ, у наредном периоду. Наиме, 20. априла 1992. године припадници муслиманских паравојних формација убили су двојицу војних полицајаца Сарајевског корпуса. Они су страдали док су играли билијар у једном кафићу, у непосредној близини зграде Команде 2. војне области на Бистрику. Иако је извршилац овог терористичког чина био познат органима тадашњег МУП-а БиХ, он никада није приведен правди. Што је још поразније, овај догађај готово да није наишао на било какву осуду јавности или званичних органа тадашње БиХ.

ГЛАС: Да ли се радило о смишљеном и организованом нападу те колико у расвјетљавању овог догађаја може помоћи и аутобиографска књига канадског генерала Луиса Мекензија?

ЉУБОЈЕВИЋ: Апсолутно, напад је био помно планиран и организован. Сама чињеница да су припадници муслиманских паравојних формација 3. маја од раних јутарњих часова били груписани и распоређени око најзначајнијих објеката 2. војне области у ужем језгру Сарајева, наводи на закључак да се радило о синхронизованој акцији. То, на крају крајева, тврде и њихови команданти формација који су били директни учесници у нападу. Што се тиче канадског генерала Луиса Мекензија, који је био командант снага УНПРОФОР-а у Сарајеву, његова књига пружа бројне информације о стању у Сарајеву прије самог напада, а и у данима након почињеног злочина. Он је у својој аутобиографији јасно и недвосмислено изнио сумњу да је наредбу за напад издао Ејуп Ганић. Такође на више мјеста је описао ситуације у којима су припадници Територијалне одбране БиХ и "Зелених беретки" отварали ватру на припаднике УНПРОФОР-а да би била направљена режирана представа за медије с намјером да се оцрне Срби.

ГЛАС: Шта је био тадашњи план муслиманских снага?

ЉУБОЈЕВИЋ: На основу документације коју сам имао на располагању, али и свједочења актера ових догађаја, јасно је да је намјера тадашњег муслиманског и хрватског војног и политичког руководства била да изазове сукобе са Југословенском народном армијом, како би ЈНА у међународној јавности била означена као агресор и кривац за избијање ратног сукоба.

ГЛАС: Ко је као налогодавац стајао иза овог напада 2. и 3. маја, а у којем је над неколицином лица извршена и класична егзекуција?

ЉУБОЈЕВИЋ: Тај одговор свакако треба дати Суд БиХ по окончању судског поступка. Имајући у виду да се првооптужени Ејуп Ганић у тренутку напада налазио у згради Предсједништва БиХ те да је дан раније Алија Изетбеговић, као предсједавајући Предсједништва БиХ и највећи политички ауторитет муслиманског народа, сва овлашћења пренио управо на Ганића, логично је да је он имао извршну моћ над свим муслиманским оружаним формацијама. Важно је рећи и то да постоје аудио-снимци разговора између људи у Предсједништву и команданата јединица које су биле присутне у Добровољачкој и око ње за вријеме напада те да су многи свједоци тврдили да гласови у Предсједништву припадају Ејупу Ганићу и Стјепану Кљујићу.

ГЛАС: Радећи на овој књизи претпостављам да сте дошли и до неких нових сазнања, свједочења.

ЉУБОЈЕВИЋ: Управо је један од циљева овог истраживања био да дођем до што аутентичнијих свједочења. Посебно бих издвојио свједочење припадника чете Војне полиције при 65. ЗМТП Миленка Перића, који је био лични пратилац команданта 2. војне области Милутина Кукањца. Он је, с обзиром на природу свог посла, присуствовао многим званичним састанцима, који су на иницијативу Кукањца одржавани између ЈНА и политичких функционера у БиХ, с циљем смиривања међунационалних тензија и избјегавања ратног сукоба. Такође, захваљујући свједочењу капетана Миленка Инђића, који је у то вријеме био официр за везу у име ЈНА за сарадњу са УНПРОФОР-ом, јавност ће први пут чути на који начин су тијела побијених војника ЈНА на Скендерији преузета из мртвачнице на Кошеву. Исповијести војника Драгана Зрнића и Радивоја Кандића садрже детаље који ће јавности приближити њихову личну трагедију с почетка рата у БиХ 1992. године у Сарајеву. Коначно, свједочење капетана 1. класе Момира Томчића, који је у то вријеме био командант 288. батаљона Војне полиције Сарајевског корпуса открива нам стање унутар касарне "Виктор Бубањ". Она је остала у непријатељском окружењу и након 3. маја 1992. године.

ГЛАС: Које од тих свједочења Вас је највише потресло?

ЉУБОЈЕВИЋ: Оно што је на мене оставило снажан утисак, а не могу рећи да су и неки други били мање потресни, јесте судбина војника Драгана Зрнића, рођеног Сарајлије. Он је највеће злостављање доживио у "Фисовој сали", гдје је као дијете ишао на часове гимнастике, стекао прва пријатељства... Умјесто да га за то мјесто вежу најљепше успомене из дјетињства, искусио је тортуру коју цијели живот неће моћи да заборави. Колико год да се трудио.

Сарајевска мучилишта

ГЛАС: Један број припадника ЈНА, голобрадих младића, био је и заробљен. Какву су судбину доживјели?

ЉУБОЈЕВИЋ: Након што су заробљени приликом напада у Добровољачкој улици многи војници су завршили у Централном затвору, затим у бившој згради ДТВ "Партизан", познатој као "Фис", а неки су одведени и у приватне куће. Најгоре су свакако прошли резервисти и војници по уговору, као и војници који су били родом из Сарајева и Фоче. "Фисова сала" у Мис Ирбиној улици, гдје се данас налази Центар за спорт и рекреацију у Сарајеву, била је право мучилиште за заробљене припаднике ЈНА. Колико су злостављани најбоље говори податак да се и Јерко Доко, министар одбране тадашње РБиХ успротивио таквом третману. Он је на сједници Предсједништва 4. маја 1992. рекао Алији Изетбеговићу да су ти војници толико претучени, премлаћени и испребијани да он од затеченог призора није могао заспати цијелу ноћ те да се он, као човјек, не може сложити са таквим поступањем са ратним заробљеницима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.