КОЛУМНА: ИДЕ ГАС - Шеха и Саша, твитераши
На врхунцу хајке и “топлог зеца” који су ми прије десетак дана приуштени и режирани од стране сарајевског политичког и медијског мејнстрима (на потезу од члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића до власника телевизије “Фејс” Сенада Хаџифејзовића), неколицину мојих пријатеља и пријатељица је непријатно изненадило понашање двојице јавних личности који су им били познати као писци.
Један од њих је на гласу као истакнути “домицилни”, а други као најчувенији “дијаспорски” сарајевски писац. Огромна већина људи из сарајевског културног живота ословљава их фамилијарно, надимцима. Првог зову Шеха, а другог Саша. Обојица су твитераши, са амбицијом утицајности.
Први ме, уз остале свињарије, на “Твитеру” називао “четничићем”, а други се играо лингвисте па се спрдао с мојим презименом правећи од њега, тобоже, глаголе и заједничке именице. Па ме питају другови и другарице шта треба овим наизглед успјешним људима да ме толико ниско и примитивно вријеђају. Овако сам им некако одговарао.
“Требо је бити ветеринар”
Такозвани Шеха је карикатура једног свакако сатиричног Балашевићевог стиха, из пјесме “Божа звани Пуб”, оног “требо је бити ветеринар”. (Што би рекао мој ортак Илија: “Барем су се животиње усрећиле”.) Предратни студент ветерине данас је “млади писац” подубоко загазио у шесту деценију живота. Књижевник чија се ерудиција зауставља на списку обавезне лектире слабије рангираних средњих стручних школа из осамдесетих година прошлог вијека умислио је да је класик. Прије петнаестак година је на таласима Радија ФБиХ прогнозирао како само што није дошло вријеме да му се за свако слово које напише исплати по једна конвертибилна маркица. Прогноза је остала на нивоу фантазмагорије, али си је неуморним полтронисањем моћницима из средњег ешалона књижевног живота (што му је засигурно помогло и у каснијој специјализацији за краудфандинг) осигурао бизарну “Књижевну награду ЕУ” која, по бирократској линији, привлачи преводе у (углавном) опскурним издавачким кућама по Старом континенту.
На том трагу се навикао и навукао на различите књижевне резиденције, па је почео да наступа из позиције међународно релевантног писца. Убијеђен је ипак да би био и много успјешнији само да, ето, не носи име оријенталне етимологије и поријекла. Његова опсједнутост “четништвом” само је друго име за мржњу према свему српском. По једној јеврејској легенди, свијет почива на 36 праведника. Шеха тобоже не мрзи све Србе јер је, ето, максимално тридесетак њих заслужило да их он не сматра “четницима”. У његовом свијету, за Хрвата се мора доказати да је усташа, за Нијемца да је нациста, док се за Србина мора доказати да није четник. У потоњем случају не помаже, наравно, никакав прави доказ, пошто је једини доказ који Шеха и њему слични признају да неко није четник то да они тако кажу. Тако има случајева да се амнестирају прави четници, а етикету четника добију партизани који су се у рату с четницима борили.
Такозвани Саша је сасвим друкчији случај. Он готово да је успио да оствари Шехину фантазију да му за свако слово које напише исплате еквивалент једне конвертибилне маркице. Већ двадесетак година он писањем и пропратним послићима озбиљно зарађује, по неким процјенама више од Андрића, Крлеже и Киша заједно, али ваља се сјетити да је и Елвир Баљић од фудбала зарадио више него Драган Џајић, Славен Замбата и Сафет Сушић скупа. Затекавши се 1992. скоро случајно у Америци, одлучио је остати тамо и прописати на енглеском. Првих седам-осам његових америчких година добро су описане у стиху Рамба Амадеуса “млад организам, а приходи ниски”. У то доба је, прича се, преживљавао пружајући различите понижавајуће услуге, али читаоце ћемо овдје поштедјети детаља.
Углавном, звијезда је рођена кад је Саша написао причу у којој се Гаврило Принцип 28. јуна 1914. на сарајевској улици упиша у гаће. Читава каснија трајекторија његовог материјалног успјеха долази из чињенице да је био спреман да из позиције “локалца”, а на енглеском језику, сервисира све колонијалне наративе о Југославији као “тамници народа”. Никад нико није личио на наслов туђе књиге као што Саша личи на наслов Милана Кангрге “Шверцери властитих живота”. Онај који никад у животу није направио ништа храбрије од тога да позове лифт и побјегне ругао се Гаврилу Принципу и идеалима из којих се једна земља родила, земља која је и њему омогућила да оде у Америку и тамо довољно усаврши језик да на њему пише. Истини за вољу, о томе колико су његови рани радови заиста изворно написани на енглеском постоје различита мишљења, а покојна Даша Дрндић је, рецимо, прије двадесетак година у “Зарезу” компетентно посумњала у то. Несумњиво је, међутим, да је његова прва књига, она која ће га прославити, прије него у Америци, објављена у Сарајеву, након издашног лобирања Сашиних сарајевских спонзора код директора издавачке куће “Босанска књига”. Само коју годину касније, из позиције “америчког писца са уговором”, Саша ће човјека који га је припустио међу објављене писце брутално извријеђати у новинама. Директор је, међутим, господин човјек и није реаговао, осим што је у приватним разговорима знао рећи да се чак ни не каје што је “том јаднику објавио прву књигу у његовом јадном животу”.
Шуге и шверцери
На психолошком нивоу ме, признајем, помало збуњује човјек који је довољно докон да живећи лагодан живот на сјеверноамеричкој источној обали из чиста мира вријеђа десетине људи од Сарајева до Лондона, од Загреба до Лијежа и од Никшића до Љубљане, који са мном немају никакве везе осим (по)далеке родбинске, извргавајући им презиме руглу. Али добро, доста је сваком његове муке. Сумњам да би се са Сашом мијењао и некакав парадигматични дегенерик на доживотној робији. Тешко је носити толики гадлук на души. Ја сам се уморио и док сам ово написао, а пун ми га је хард диск.
Одрастао сам у згради у којој је на једном од виших спратова живјела жена у поодмаклим годинама која се, и у вријеме социјализма, облачила у складу са муслиманским вјерским правилима. Прије рата сам је ријетко виђао. У рату, међутим, у страху од гранатирања, много времена је проводила у импровизованом склоништу на (нашем) првом спрату. Била је мизантроп, а за њу су се људи углавном дијелили у двије категорије: шуге и шверцери. Први су били затуцана сиротиња, а други су се обогатили на нечастан начин. У њеном свијету било је јако мало људи који нису ни шуге ни шверцери.
Што се тиче Шехе и Саше и њихових љубазних инвектива на мој рачун, овај текст углавном служи да би се дао контекст мом основном осјећању поводом њихових трабуњања: пуца ми прслук за твитерашке логодијареје те шуге и тог шверцера.
П.С.
Хвала уредништву “Гласа” на позиву и повјерењу, а читаоци нека знају да ће се рубрика трудити да поштује свој (над)наслов. Дакле, иде гас!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
