Хотел у којем је заувијек заспао Тесла

Глас Српске
Хотел у којем је заувијек заспао Тесла

Жељезничка станица Пен, Њујорк. Пењем се према излазним вратима станице степеницама пуним људи који некуд журе. У Њујорку сви увијек журе. Не постоји ни јутарња ни вечерња шпица. Постоји само непрекидна струја људи.

Напољу сам, на улици. Очима треба тренутак да се навикну на свјетло дана. Данас ће ми се остварити давнашња жеља: Посјетићу хотел "Њујоркер". Хотел у којем је задње године живота провео научник Никола Тесла, пише у својој репортажи из Њујорка новинар Независних новина.

Док беконачно дуго чекам на зелено свјетло и да се упутим према хотелу, размишљам о томе како се величина нашег Тесле "носи" са величином овог града. Да ли је Тесла стварно толико велики? Шта он значи Американцима? Колико га цијене? Да ли га цијене...?

ЖИВОТНИ ПУТ: Када се ствари крајње поједноставе, може се рећи да Европа има велике мислиоце, а Америка систем који је дизајниран као велики магнет који привлачи из вана све оно што вриједи. Привуче небрушени дијамант, а онда га рафинира и омогући му да засја до краја, на начин како другдје можда никада не би.

На примјеру Николе Тесле одлично се види како то функционише у пракси: У његовом Смиљану није било много сретних дана. Суров живот на ивици глади, зиме и смрти, опстанка у тешким крајевима, пренио је на Николу најбоље инстинкте преживљавања. Као оружје за опстанак у тако негостољубивој средини, природа му је подарила један квалитет који је надомјестио неке физичке слабости: интелект. Интелект се код Николе развио у знатижељу. А знатижеља се распламсала у пламен страсти. Страсти према науци, према тражењу одговора на питања: Како свијет функционише? И како дивљу снагу природе припитомити, да служи људима и њиховом напретку?

Остатак приче је познат: аустријска гимназија у Карловцу, па факултет у Грацу, па Праг и Будимпешта, па препорука Томасу Едисону за пут преко Баре. У Њујорк. Небрушени дијамант само што није засјао.

ТЕСЛОМАНИЈА: Нема никакве сумње: У Америци дефинитивно знају ко је Тесла, велики научник. У посљедње вријеме чак је завладала и нека врста "тесломаније" - познати рок бенд носи његово име. Најпознатији електрични аутомобил такође. Небројени документарци снимљени су о њему. Колико су ствари отишле далеко, довољно говори податак да је за Американце и национални суперстар Томас Едисон прави негативац кад се спомене у контексту Тесле!

Улазим у хотел, у огроман хол. Са десне стране је рецепција. Представљам се и питам гдје могу сазнати нешто о Тесли и његовим посљедњим данима у "Њујоркеру". Рецепционарка готово машинским покретима из ладице иза својих леђа вади брошуре о Тесли, а да није ни погледала иза себе. Очигледно је ово рутински потез. Очигледно пуно људи пита за Теслу.

"Нажалост, соба је заузета, па вам не можемо показати унутрашњост. Али наше особље вам може показати собу", изрецитовала је она.

Одлазим до Ахмеда. Ахмед ради у служби обезбјеђења. Објашњавам да је рецепционарка рекла да ће нас он одвести до собе. Рутински, али љубазан осмијех. Окреће се надесно и зове свог колегу, удаљеног десетак метара.

"Можеш ли ме замијенити на десетак минута? Морам горе, показати Теслину собу."

Колега долази, још један рутински осмијех. Ахмед ме позива да кренем за њим у лифт с лијеве стране. Објашњава да у ствари постоје двије Теслине собе, а не једна. Обје је користио задњих година свог живота. Каже да је уз собу Мухамеда Алија то најзанимљивија хотелска атракција. Каже да људи посебно плаћају када одсједају у Теслиним собама.

"Посебно кад дођу ваши људи из Европе", каже Ахмед.

Ријетко ико од посјетилаца добије прилику да уђе у собе. Стално су заузете. Резервишу се седмицама, некад мјесецима унапријед. Очигледно одличан извор прихода за хотел.

Кажем Ахмеду да је вјероватно занимљивија она соба у којој је Тесла умро. Усамљен и заборављен, тог 7. јануара 1943. године.

Ахмед ми се повјерљиво смијеши: "Они обично не говоре посјетиоцима да је Тесла ту умро. У првом тренутку ми је то било баш чудно. Зашто не говоре? Али све се врло брзо разјаснило: С нама у лифту је било двоје гостију који су слушали наш разговор. Обома се лице снуждило. "Цреепy!" Кажу, нису знали да је Тесла овдје умро!

ПОСЈЕТА СОБИ: Излазимо из лифта. Након неколико метара, Ахмед се збунио. Узима свој токи-воки и пита за број собе. Окреће се према мени, уз извињење: заборавио је број. Али сигуран је да смо на правом спрату. Метални глас из токи-вокија је јавио: број је 3.327.

Улазимо у дугачки ходник и идемо према задњој соби на крају ходника. Број 3.327. Правимо неколико куртоазних фотографија. Ахмед позира. Није ми у реду свјетло, па намјештам блиц. Ахмед је стрпљив, навикао је. Пета или шеста фотографија је у реду. Љубазно му захваљујем. Ахмед се још једном извињава што не можемо ући у собу. У реду је, нема проблема.

Одлазимо назад према лифту. Размишљам имам ли довољно материјала за моју причу. Можда би требало још нешто сазнати, па питам Ахмеда зна ли неке пикантерије, постоје ли неки занимљиви детаљи о Теслином животу у хотелу или, можда, неке анегдоте о људима који су посјећивали собу. Зна ли, можда, цијену собе?

Ахмед не зна пуно о томе.

Спуштамо се у хол. Обојица ћутимо. Питам да ли можемо направити још неколико фотографија хола хотела и с вањске стране. Наравно.

Одлазим поново до госпође на рецепцији и питам за детаље, пикантерије, анегдоте. Објашњавам јој да ће прича о Тесли и њеном хотелу бити објављена у једним од највећих дневних новина у БиХ.

ГУЖВА: Извињава се, гужва јој је. Подне је, додаје, обично луда кућа од посла. Али даје нам имејл адресу ПР службе хотела. Госпођа Патриција Рап ће нам помоћи око свега.

Када сам се вратио у БиХ, послао сам имејл госпођи Рап 6. јуна. Одговорила нам је 11. јуна и послала неколико фотографија унутрашњости Теслине собе. Обећала се накнадно јавити са осталим информацијама, укључујући и цијену собе. Није се јавила.

Излазим из хотела. Правим још неколико фотки. Удаљавам се, дуж Осме авеније, супротно од Пен станице, према Тајмс скверу. На неких 500 метара, окрећем се назад према хотелу. Његове величанствене контуре губе се у шуми менхетншких скајлајнера. Његова локација на Менхетну је уједно благослов, али и клетва. Бити велики на великом мјесту те чини само просјечним.

Сада још више цијеним Теслу. И у највећем граду, Тесла је и даље велики.

Биста рад вајара из Бањалуке

Биста Николе Тесле, коју је урадио академски вајар Бојан Микулић из Бањалуке, уручена је недавно менаџменту хотела "Њујоркер". Биста ће бити свечано откривена 10. јануара 2015. године и стајаће у централном лобију хотела, а истог дана биће одржана и Тесла конференција са циљем да Тесла коначно уђе у школски програм Америке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана