Бечке шетње: Каскадери у радио-драми

Глас Српске 22.08.2007 00:00

(Специјално за Глас Српске из Беча) Aлександар МИТРОВИЋ

МОЈЕ филмско образовање, и то оно основно, одвијало се крајем седамдесетих у бањолучком биоскопу Палас - оном старом, некадашњем, иза хотела Палас - на пројекцијама филмова америчке Б-продукције - што је заједнички називник за филмове који су у сјени великих холивудских пројеката рађени са невеликим буџетом, и скромним интелектуалним амбицијама. У то, златно, доба Б-продукције, мушкарци на филмском платну били су - у складу са важећом једнодимензионалном карактеризацијом ликова - неукротиви, склони алкохолу, лаким женама, брзим колима и упадању у невоље сваке врсте. Миље у ком су се кретали јунаци Б-филмова био је свијет авантуриста, симпатичних протува и несимпатичних представника закона. Етички оквир у ком се, по правилу, затичу такви јунаци, подразумијевао је непрестани сукоб са свим врстама ауторитета. Сексуални афинитети таквих јунака нису се заснивали само на стандардном односу мушкарац-жена, него и наглашеном фетишистичком односу спрам мушкарчевог најбољег пријатеља - његовог аутомобила. Од пиротехнике и каскадерских вратоломија које су презентоване током такве врсте филма, је застајао дах. Имена тих, по свему изузетних, а ипак неопростиво потцијењених филмова, била су Смоки и бандит, Трка Кенонбол и Хупер-највећи живи каскадер. Главну улогу у већини тих филмова глумила је брката људескара, са заразним осмијехом и вјечитом жваком у устима, Берт Рејнолдс. Браћа по лошем укусу америчког филма и неуморни истраживачи по беспућима свјетске филмске Б-продукције Квентин Тарантино и Роберт Родригез са својом булументом зомбија, тетовираних Мексиканаца, предимензионисаних неваљалаца и супержестоких жена, дојахали су у град, у поход по бечким биоскопима, и то у двије варијанте. У првој варијанти је то цјеловечерњи биоскопски програм састављен од два филма: Родригезовог Планета терор и Тарантиновог Сигуран од смрти под скупним називом Грајндхаус. У другој варијанти представља се сам Тарантино са продуженом верзијом свога Сигуран од смрти, с којом се представио публици на овогодишњем Канском фестивалу. О којој год да је варијанти ријеч, резултати су помало разочаравајући, поготово када је ријеч о Тарантину. Малициозна Кустуричина опаска о Тарантину као режисеру ком би боље пристајала режија радио-драма него филмова - алудирајући на неумјерену реторику његових ликова - у овом, најсвјежијем покушају експлоатације естетике Б-продукције, нажалост, изгледа да је добила стварно упориште. Иако се у претходном филму Кил Бил, успјешно позабавио обрасцима хонгконшког кунг-фу филма, доводећи постулате жанра на саму границу хипертрофије, у рецентном поигравању нискобуџетским филмским предлошцима, Тарантино се опредијелио за иронизацију, па је смисленост приче, а и њену убједљивост, подредио пародичном фокусирању техничких недостатака, проистеклих из продукцијских ограничења, не потрудивши се, у својој дјечијој заиграности, да ликовима подари икакав, макар и једнодимензионалан карактер. A гдје је ишчезла абецеда? Неукротиви бркајлија од акције, симпатичне протуве, несимпатични представници закона, алкохол и лаке жене? Остао је само фетиш аутомобила. Недовољно! Уз то, иако је име главног лика Каскадер Мајк, у филму нема више од двије слабашне каскадерске сцене. Неопростиво! Ревитализација жанра кроз иронични одмак. Ма ајте, молим вас! Курт Расел у улози негативца, кога на крају на смрт премлате жене. Е толико бујну машту заиста немам!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.