Три велика играча и њихова игра живаца од које свијет страхује

Чланови владе америчког предсједника Доналда Трампа директно су окривили Иран, Трамп је најавио да је Америка, попут пушке, “запета и спремна”, но потом се примирио и објавио да чека да му Саудијци кажу шта желе даље да учини, пише у анализи Јутарњи лист.

Када је државни секретар Мајк Помпео стигао у сриједу у Ријад, пет дана након напада, чак је и најагресивнији члан Трампове владе знатно ублажио своје ставове и најавио да Вашингтон и његови савезници трагају за “мирним ријешењем” ситуације. У позадини овог сложеног случаја, као и увијек, налази се жестока битка Ирана и Саудијске Арабије за доминацију на Блиском Истоку, залИвски хладни рат, у којем готово да и нема позитиваца.

Данашње растуће напетости почеле су прије нешто више од годину дана, када је Трамп у мају прошле године одлучио да се Америка једнострано повлачи из споразума о нуклеарном наоружању са Ираном, који је на три године колико-толико примирио тензије у регији. Споразум је склопила претходна америчка администрација, заједно са земљама чланицама Савјета безбједности УН-а, Њемачком и Европском унијом.

На питање зашто је амерички предсједник одлучио да раскине споразум са Ираном најбоље одговара виц који већ пар година кружи интернетом: како наговорити Трампа да промјени сијалицу? Реците му да ју је Обама поставио.

Агресивно понашање

Трамп је годинама критиковао споразум са Ираном, вјерујући да може да постигне бољи. Приликом изласка из споразума најавио је како ће пронаћи “стварно, свеобухватно и трајно ријешење” које би требало да спријечи Иран да развије нуклеарно оружје. Наметнуо је санкције Ирану, вјерујући да ће Техеран тиме присилити да се врати за преговарачки сто и пристане на уступке које би потом могао да приказује као свој велики спољнополитички успјех, но та стратегија му се обила о главу.

Иран је након америчког повлачења из споразума почео да се понаша све агресивније у региону, вјероватно да би демонстрирао предности мировног споразума, али и како би обезбједио да у будућим преговорима напуштени споразум буде тек полазна тачка, минимум испод којег се не иде.

Већину своје агресије Иран је усмјерио на највећег регионалног супарника, уједно и најоданијег америчког савезника у региону, Саудијску Арабију. Иранци су одлучили да Саудијце ударе тамо гдје их највише боли и гдје ће цио свијет осјетити посљедице - производњу нафте.

У мају ове године неидентификовани нападачи саботирали су четири нафтна танкера у Оманском заливу, од којих су два била у власништву “Арамка”, саудијске државне нафтне компаније. Према извјештају Уједињених нација, напад су одрадиле изразито добро обучене и обавјештене снаге.

Танкери су саботирани стручно, са хируршком прецизношћу. Магнетне мине постављене су на дијелове оплате поред погонских механизама, на мјесту гдје неће узроковати ни цурење нафте нити потонуће брода. Нападачи су знали тачне нацрте бродова, разумијели се у машинство, били довољно добро обучени да бродовима приђу без откривања своје присутности и побјегну на безбједно прије него што су експлозије затресле бродове. За собом нису оставили никакве доказе, али истрага УН-а закључила је да је напад “морао да буде спонзорисан од стране неке државе”. Иако се вјероватно радило о иранским специјалцима, што су тврдили и Вашингтон и Саудијска Арабија, Техеран је задржао довољну дистанцу да напада да може да негира било какву умијешаност.

САД је одговорио слањем додатних 1.500 војника у Персијски залив, заједно са извиђачким летјелицама, ратним авионима, војним инжењерима и другим снагама. Но, мјесец дана касније нападнута су још два танкера, поновно без икаквих доказа о томе ко су нападачи.

Убрзо је дошло и до директног сукоба америчких и иранских војних ресурса, када је противзрачна обрана Иранске револуционарне гарде срушила најмодернији амерички извиђачки дрон “Глобал Хавк” у Ормуском мореузу.

Трамп је дан касније тврдио да је све било спремно за одмазду, авио нападе на иранска војна постројења, али да је напад отказао у посљедњем тренутку, десет минута пре планираног почетка, јер су му војни званичници рекли да би у нападима погинуло до 150 људи. Одмазда је дан касније изведена у облику сајбер напада, без људских жртава.

Да ли је Трамп стварно био забринут због губитака људских живота, никад нећемо сазнати. Врло вјероватно су му званичници Пентагона јасно дали до знања да би ваздушни напади довели до ескалације сукоба из којег би тешко изашли као победници. Такву су поруку вјероватно читали и у Техерану: Трамп када пријети, блефира.

Саудијска Арабија на папиру је изузетно моћна војна сила, са трећим највећим војним буџетом на свијету, иза САД-а и Кине. Али, у пракси се показала као папирни тигар. Рат у Јемену против Хутија, који су уз подршку Ирана свргнули просаудијског предсједника, траје од 2015. године, а стручњаци су га прогласили “вишегодишњим патом”.

Кампања ваздушних напада

Уз све своје оружје и војну технологију, Хути су укопани у својим позицијама. Кампања ваздушних удара и локалне борбе проузроковале су једну од тренутно највећих хуманитарних катастрофа, а УН упозорава да обије стране вероватно чине ратне злочине. На саудијској страни налазе се и амерички и британски војници, који асистирају у командним центрима за ваздушне нападе, али Хутији су свеједно у стању да изведу ваздушне ударе на циљеве у Саудијској Арабији, попут цивилних авио лука.

Иран Хутијима пружа војну помоћ, доставља оружје и подржава их колико може. Удари на Саудијску Арабију које Хути спроводе испуњавају иранске стратешке циљеве, а највјероватније су послужили и као практичан алиби за напад на Абкаик, који готово сигурно није лансиран из Јемена. Хути су спремно преузели одговорност, представљајући се тиме као кредибилнија војна сила него што стварно јесу, додатно срамотећи саудијску војску, а Ирану су дали све што му треба да пред међународном заједницом може да тврди како са нападима нема никакве везе.

У директном сукобу Саудијске Арабије и Ирана војни аналитичари тврде да “не би било побједника”. Иран има двоструко више војника од Саудијаца, али ирански авиони су стари и очајнички им треба модернизација. Са друге стране, Иранска револуционарна гарда оставља дојам знатно боље организоване војске, и много боље мотивисане. Саудијском Арабијом влада непотизам, и на одговорне позиције се постављају одани и подобни, а не способни, што се види и на учинку њених војних снага.

САД нема више озбиљне резерве пјешадије коју би могле да пошаљу у сукоб - већина америчких војних дивизија изморена је годинама ратова и мировних акција у Ираку и Авганистану. Без “чизама на тлу” нема ни контроле територија, а Иран би вјероватно био у стању да одбије било какав покушај инвазије. Сукоб би се тиме свео на препуцавање ваздушним и ракетним нападима, у којима би највећа жртва било свјетско тржиште енергената. Кроз Ормушки мореуз, између Ирана и Саудијске Арабије, пролази петина свјетске производње нафте.

Слаба обрана

Иран има на располагању дословно хиљаде ракета, којима би могао да гађа нафтна постројења, војне базе, укључујући и америчке базе на територију Саудијске Арабије, те густо насељене градове. Саудијска Арабија има стотинак ракета, кинеске производње, и доста слабу противракетну обрану, као што су показали и напади на Абкаик.

Директни сукоб узроковао би тешке економске губитке Саудијској Арабији, вјероватно потпуно разоткрио њену војску као тигра од папира, а америчке губитке - авиона или војника у базама - Трамп би јако тешко оправдао пред домаћом јавности. Ни Трамп нити Саудијци, дакле, ратом не могу добити ништа, док ирански вође вјерују да немају шта да изгубе.

Санкције које је САД наметнуо Ирану, и за које притиска све своје савезнике да их се придржавају, жестоко су погодиле иранску економију, зависну о извоз нафте, до те мјере да је инфлација већ достигла 40 одсто. Ирану хитно треба успјех, прије него што економски утицај на његове грађане почне озбиљно да љуља подршку режиму. За Иран, који такође вјероватно не жели рат, отворени би сукоб најизгледније био кохезивни елемент за његове грађане, док би готово сигурно пољуљао и Трампа и ал-Саудије.

Након напада врховни вођа Ирана, ајатолах Али Хаменеи није ни рјечју поменуо сам напад, али јасно је дао до знања који су његови услови за било какве преговоре са САД.

- Ако Америка повуче своје ријечи и врати се нуклеарном споразуму, који су прекршили, смију да учествују у састанцима са потписницима споразума - рекао је Хаменеи. Преведено, ако се Трамп поспе пепелом смије да сједи у ћошку.

Иран својим понашањем игра опасну игру, ходајући по самој граници допустивог, коцкајући се да ће на крају тиме подстаћи међународну заједницу да присили САД и Саудијску Арабију на постизање дипломатског рјешења, те да друга страна има више да изгуби.

Када је Трамп припретио “запијетим” америчким оружјем, Иранци су одлучили да прокажу његов блеф и запрете “отвореним ратом” у случају било какве одмазде за напад за који не преузимају одговорност. Министар спољних послова Ирана Џавад Зариф у четвртак је затражио да Ријад смјеста објави доказе на основу којих тврде да је напад изведен из Ирана, а одбио је да понуди било какве доказе да су га извели Хути уз врло логично објашњење: “Не могу знати да су га они извели јер сам само чуо њихову изјаву. Знам да га ми нисмо извели. Знам да су они изјавили да су га извели”. Терет доказа је, стога, на Саудијцима и САД-у.

Нови проблем

Трамп је од министарства финансија за сада затражио додатне санкције против Ирана, што би могао да буде знак да су се ирански вође ипак прерачунале. Али, учинити Иран још очајнијим само подиже опасност да ће га гурнути преко ивице. Без повратка за преговарачки сто, Ирану не преостају друге опције осим даље прикривене агресије против Саудијске Арабије и америчких интереса у региону, што Саудијци, чини се, желе да избјегну по сваку цијену.

Помпеов позив на “мирно рјешење” могао би да буде апел за повратак у преговоре, али ту ће се све стране суочити са новим проблемом за који су у потпуности саме криве - ни једној се страни више не може вјеровати.

На путу за Саудијску Арабију Помпео је напао новинаре што преносе изјаву Хута о преузимању одговорности. “Не бисте смјели да пишете 'Хути су рекли', већ 'познати лажљивци Хути су рекли слиједеће'“, рекао је Помпео, несвестан ироније својих ријечи.

Предсједник Трамп већ је у марту ове године прешао границу од 10.000 лажи изговорених у свом мандату, а након тог датума дневни просјек лажних и заваравајућих тврдњи порастао је са 13 на 20. Његова склоност лагању иде толико далеко да није прихватио да је грешком навео Алабаму као једну од савезних држава којима прети ураган “Доријан”, већ је маркером доцртао круг на званичну мапу пријетње урагана како би обухватио и Алабаму.

Иран је, са друге стране, такође држава без озбиљног кредибилитета у међународним односима. Техеран је писмено обећао Гибралтару да нафтни танкер “Граце 1” неће прекршити санкције ЕУ против Сирије и превести нафту у сиријску рафинерију, што је био предуслов да Гибралтар ослободи заплијењени танкер 15. августа. Три недјеље касније, сателити су усликали “Граце 1” испред сиријске луке Тартус.

Саудијске власти такође се нису исказале, својим понашањем након убиства новинара Џамала Кашогија у саудијској амбасади у Турској. Званична прича владе мијењала се готово свакодневно, како су појављивали нови докази, а на крају су жртвовани сви учесници убиства како би се заштитио највјероватнији наручилац, принц и де факто владар Саудијске Арабије Мухамед Бин Салман.

Међународна дипломатија зависи од кредибилитета и повјерења, валути која хронично недостаје и Трампу, и Бин Салману и Алију Хаменеију. Посљедњи споразум, у којем је учествовала и ЕУ и све чланице Савјета безбједности, представљао је покушај да се учествовањем више страна са различитим интересима у региону обезбједи кредибилност која би изостала у билатералним договорима, али Трамп је немуштим, једностраним потезом знатно ослабио кредибилност таквих ријешења у будућности.

Упркос напетостима, тренутно стање на Блиском истоку за сада се ипак креће у смјеру дипломатије. Горуће је питање може ли знатно ослабљени мировни процес вођа без међусобног повјерења довести до резултата прије него што Иран направи погрешан корак у својем плесу по ивици, који би одмазду и потпуни рат учинио неизбјежним.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.