Неки јапански пензионери желе да иду у затвор - тамо имају имају храну и нису усамљени

Јапан се тренутно налази на удару таласа криминала старијих суграђана - стопа злочина које чине људи старији од 65 година посљедњих 20 година у сталном је порасту. Новинар ББЦ-ја Ед Батлер запитао се зашто.

У свратишту у Хирошими - за криминалце који се пуштају из затвора назад у друштво, 69-годишњи Тошио Таката каже ми да је закон прекршио зато што је сиромашан. Желио је негдје да живи без икаквих трошкова, па чак и ако је то иза решетака.

“Достигао сам године за пензију и тада схватио да сам остао без новца. Зато ми је на памет пало - можда бих могао да живим без икаквих животних трошкова кад бих живио у затвору”, каже он.

“И тако сам узео бицикл, одвезао се у полицијску станицу и човјеку тамо рекао: 'Видите, украо сам ово.'“

План је функционисао. Био је то Тошиов први прекршај, почињен када је имао 62 године, али јапански судови озбиљно третирају ситну крађу, тако да му је то било довољно да га осуде на затворску казну у трајању од годину дана.

Низак, мршав и са склоношћу ка кикотању, Тошио уопште не личи на окоријелог криминалца, а камоли на некога ко би претио женама ножем. Али кад су га пустили са одслужења прве казне, он је учинио управо то.

“Отишао сам у парк и запријетио им. Нисам желио да им наудим. Само сам им показао нож у нади да ће нека од њих позвати полицију. Једна јесте.”

ошио је свеукупно у затвору провео половину од слиједећих осам година.

Питам га да ли му се допада у затвору, а он ми истиче још једну финансијску добит - и даље му се исплаћује пензија иако је иза решетака.

“Није да ми се свиђа, али тамо могу да живим бесплатно”, каже он. “А кад изађем, уштедио сам неки новац. Зато није толико болно.”

Тошио случај представља упечатљив тренд у јапанском подземљу. У друштву у ком се закон изузетно поштује, све већу стопу злочина чине особе старије од 65 година. На ову старосну групу је 1997. године “одлазила” свака двадесета пресуда, али 20 година касније та цифра је порасла на скоро сваку пету - што је стопа која далеко надмашује раст старијих од 65 година као дјела популације (иако данас чине више од четвртине укупног становништва).

И као и Тошио, многи од ових који крше закон су повратници. Од 2.500 старијих особа од 65 година осуђених 2016. године, више од трећине већ су добили пет или више пресуда.

Други пример је Кеико (није јој право име). Има седамдесет година, ситна и уредно обучена, и она ми каже да јој је сиромаштво дошло главе.

“Нисам се слагала са мужем. Нисам имала гдје да живим и гдје да останем. И тако ми је то постао једини избор: да крадем”, каже она. “Чак и жене у осамдесетим које не могу правилно да ходају чине злочине. То је зато што не могу да обезбједе себи храну, новац.”

Разговарали смо пре неколико мјесеци у хостелу за бивше преступнике. У међувремену ми је речено да је поново ухапшена и тренутно служи још једну казну за крађу у самопослузи.

Крађа, углавном по самопослугама, убједљиво је најраспрострањенији злочин међу старијим преступницима. Углавном краду храну вредну мање од 3.000 јена (24 евра) из радње коју редовно посјећују.

Мајкл Њумен, аустралијски демограф који у Токију води истраживачку кућу Кастом продактс рисерч груп истиче да је у Јапану веома тешко живјети од “биједне” основне државне пензије.

У студији објављеној 2016. године он је израчунао да само трошкови станарине, хране и здравства корисника оставља у дуговима уколико нема неки други извор прихода са стране - а ту се не рачунају трошкови грејања и облачења. У прошлости је био обичај да се дјеца старају о родитељима, али у провинцији је одсуство економских прилика натерало многе младе људе да се одселе, оставивши родитеље да се старају сами о себи.

“Пензионери не желе да буду на терету деци и сматрају да, ако не могу да опстану од државне пензије ,онда је практично једини начин да не буду ником на терету да отпреме сами себе у затвор”, каже он.

Повратнички преступ је начин да се “врате у затвор”, гдје добијају три пуна оброка дневно и не плаћају рачуне, каже он.

“То је као да сте избачени из друштва, па ви нађете начин да се у њега вратите.”

Њумен истиче да је и самоубиство постало све чешћа појава међу старијима - још један начин да испуне оно што сматрају као “дужност да се склоне с пута”.

Директор рехабилитационог центра “Са Хирошимом”, у ком сам упознао Тошија Такату, такође сматра да су промјене у јапанским породицама довеле до таласа злочина старијих, али он прје истиче психолошке посљедице него финансијске.

“Кад се све сабере и одузме, промениијли су се односи међу људима. Људи су постали изолованији. Они у овом друштву не проналазе мјесто за себе. Они не успијевају да изађу на крај са властитом усамљеношћу”, каже Каничи Јамада, 85-годишњак који је као дијете извучен из рушевина свог дома кад је атомска бомба бачена на Хирошиму.

“Међу старијима починиоцима велики број њих је доживио неку прекретницу у средњим годинама. Имали су неки окидач. Изгубили су жену или дјецу и просто не могу да се изборе са тим... Људи обично не чине злочине ако имају некога да се стара о њима и пружи им подршку.”

Тошиова прича о томе како је био приморан на злочин због сиромаштва само је “изговор”, тврди Каничи Јамада. Срж проблема је у његовој усамљености. И један фактор који га можда нагони да понови прекршај, претпоставља он, јесте потенцијално друштво у затвору.

Истина је да је Тошио сам на овом свијету. Родитељи су му покојни, а изгубио је контакт са двојицом старије браће, који више не говоре с њим. Изгубио је контакт и са двије бивше жене, од којих се развео, као и са троје дјеце.

Питам га да ли мисли да би све испало другачије по њега да је имао жену и породицу. Он каже да би.

“Да су били ту да ми пруже подршку, не бих ово урадио”, каже он.

Мајкл Њумен био је свједок када је јапанска влада проширила затворске капацитете и ангажовала додатне женске чуваре (број старијих преступница расте посебно убрзано, мада са ниске основице). Такође је запазио нагли скок у трошковима лијечења људи у затворима.

Дошло је и до других промјена, у шта сам се лично увјерио у затвору у Фучуу, надомак Токија, гдје је сада скоро трећина затвореника старија од 60 година.

Много се маршира у јапанским затворима - маршира и виче. Али чини се да је овдје сада теже спровести војничку дисциплину. Видим пар сједокосих затвореника на зачељу једног вода како се мучи да одржи корак с осталима. Један носи штаке.

“Морали смо да унапредимо установу овде”, каже ми Масатсугу Јазава, шеф образовне секције затвора. “Уградили смо ограде на степеништима са држачима за руке, специјалне тоалете. Држимо часове старијим преступницима.”

Води ме да присуствујем једном од њих. Почиње са караоке верзијом популарне пјесме The Reason I was Born, која говори о смислу живота. Затвореници се подстичу да се прикључе пjесми. Неки делују посебно дирнути свим тим.

“Пjевамо да бисмо им показали да је прави живот изван решетака, да се тамо крије срећа”, каже Јазава. “Али они и даље мисле да је живот у затвору бољи и многи од њих се враћају.”

Мајкл Њумен тврди да би било много боље - и много јефтиније - старати се о старијима без трошкова судских процеса и боравка у затвору.

“Само смо израдили модел изградње индустријског комплекса пензионерског села, гдjе би се људи одрекли половине пензије, али би добијали бесплатну храну, смjештај и здравствене услуге, и тако даље, пjевали караоке или играли гејтбол са осталим станарима и имали релативну количину слободе. Коштало би много мање од онога што влада тренутно троши на њих”, каже он.

Али он истиче и да је склоност јапанских судова да изричу затворске казне за ситну крађу “помало бизарна, јер казна не одговара тежини злочина”.

Крађа сендвича у вредности од 200 јена (1,6 евра) може да доведе до пореских трошкова у вриједности од 8,4 милиона јена (67.000 евра) за двогодишњу - затворску казну”, пише он у годишњем извкештају за 2016. годину.

То можда јесте хипотетички пример, али лично сам упознао једну постарију затворску птицу чије је искуство готово идентично. Изречена му је двогодишња затворска казна за тек други прекршај: крађу тегле папричица у вредности од 2,85 евра.

А чуо сам од Морија Мочизукија, који води обезбеђење за око 3.000 малопродајних објеката у Јапану, да су судови, ако ништа друго, све строжи према крадљивцима из самопослуга.

“Чак и ако су украли само једну векну хљеба”, каже Масајуки Шо из Затворске службе Јапана, “на суду се доноси одлука да они треба да иду у затвор, стога морамо да их научимо лекцији: како да живе у друштву а да не чине никакав злочин.”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.