За тугу лијека нема

Муслиманске снаге из Сребренице, прије петнаест година, убиле Миличине синове Aлександра (5) и Радисава (11)

ПОРОДИЦЕ српских жртава у Скеланима пуних петнаест година чекају правду тражећи од надлежних тужилаштава и судова да казне злочинце који су их, убијајући њихове најмилије, заувијек унесрећили 16. јануара 1993. године. За бол несрећних мајки нема лијека, али, кажу да би им било лакше када би рука правде стигла Бошњаке који су тог кобног јутра пуцали на још сањиву дјецу. - Поскакали смо из постеље након гранате, која је испаљена усред насеља. Истрчала сам са дјецом напоље и зачула запомагања комшија. Мој муж Томо дао је кључеве од аута најстаријем сину Славиши, који је имао непуних четрнаест година и рекао му да нас превезе преко моста у Србију. Ставили смо у ауто и троје комшијске дјеце и кренули... Због сјећања на страхоте које су услиједиле прекинула је причу Милица Димитријевић из Скелана, којој су муслиманске снаге из Сребренице, прије петнаест година, убиле синове Aлександра (5) и Радисава (11). Стигли су до центра Скелана када је аутомобил, у којем је са Милицом било седморо дјеце, и колону других возила засула снајперска ватра са околних брда. Славишу је погодио метак у лијеву ногу. - Дјеца су вриштала са задњег сједишта. Узмем Aцу и изађем из аута... Погодио га је метак у потиљак. Услиједила су још два, док сам га крвавог држала у наручју - сјећа се несрећна мајка не знајући још да је на задњем сједишту тешко рањен лежао и њен други син Радисав. Ранили су га у кичму. Неко га је, каже Милица, превезао преко моста и колима хитне помоћи из Бајине Баште одвезен је на ВМA у Београд. - Скоро шест мјесеци трајала је голгота мога сина. Са ВМA превезен је у Клинички центар, па на Дјечију клинику а онда су га вратили на ВМA. Тамо је издахнуо 7. јула 1993. године - казује Милица, скамењена од бола и тешких рана у мајчиној души које, вели, никад не могу зарасти. Сјећа се непроспаваних ноћи које су трајале мјесецима док је бдјела над дјететом, чије ране нису могле да олакшају ни њене сузе, ни љубав коју је једнако осјећала према тројици синова. У огромном болу за изгубљеном дјецом Милица мора да мисли на Славишу, који је једини преживио несрећу. Зна да су тешке и његове ране, због преживљеног дјетињег страха, бола за изгубљеном браћом, као и њених и очевих суза. - Има ли правде, питам се. Ослобађањем зликоваца од гријехова чини се велика увреда невиним дјечијим душама, које су тог дана уморене - каже Милица и додаје да су многобројне српске породице у Скеланима завијене у црно након крвопролића тог шеснаестог јануарског дана. Са непреболним болом и тешким ожиљцима на души живи и мјештанин Цветко Ристић коме су, четири дана прије крсне славе Јовањдана , убили цијелу породицу. На заједничком споменику, подигнутом члановима ове несрећне породице, уклесана су имена његове мајке Иванке, оца Новака, сестре Митре и брата Миће. -Имао сам тада четрнаест година а Мићо је био годину старији од мене. Никад нисам пронашао његово тијело и не знам како су га и гдје убили - каже Цветко додајући да често сања породицу у окупљену у дому у којем су некад били били срећни. За страшне догађаје нема мјеста ни у подсвијести некад безбрижног и несташног дјечака који данас живи сам, надничећи по Србији и Црној Гори. К. ЋИРКОВИЋ Парастос Борачка организација Сребренице и Црквена општина Скелани обиљежиће данас петнаесту годишњицу страдања 69 српских цивила и војника. На централном спомен-обиљежју у овој мјесној заједници биће служен парастос за свих 305 мјештана страдалих у Отаџбинском рату.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.