Вријеме и обичаји: Гламур као циљ

Пише Ранко РИСОЈЕВИЋ

СВЈЕДОЦИ смо да се мало-помало и код нас одомаћује гламур, као обланда за умјетничка и сродна дешавања. Телевизијске емисије су преплављене гламуром који је замијенио скромност и одмјереност. Форма је прекрила садржај, изглед се продаје као суштина било ког догађаја. Пјевачица без гласа, композиција на нивоу дјечије пјесмице, драмолет састављен од неколико псовки, изложба тек свршеног студента, све то представљено као догађај од епохалног значаја - да би се привукли посјетиоци. Медији су нас обавијестили да је у граду Новом Саду та ноћ била вреднија него цијела годишња музејска дјелатност. Одакле сада то? Јесу ли у праву они који само те ноћи сврате у музеј, или хиљаде посјетилаца који свакодневно опсједају галерије, музеје, цркве? У самом том Новом Саду, на примјер, Галерије Матице српске или Павла Бељанског? Остављене да се довијају како знају и умију, наше културне институције постале су пасторчад министарстава и градских управа. Окружене деценијским немаром, и саме су утонуле у сивило времена. Aли, излаз из тога свакако није слављење пролазности и празњикавости. Догађаји који се медијски надувају до непрепознатљивости неће замијенити, јер то не могу, стварне датуме културе у некој средини. A то су свакако и једино отварања нових музеја, галерија, позоришта, као дио стратегије развоја културе, изградња инфраструктуре без које нема велике презентације умјетности. То углавном изостаје, како у Србији, тако и у БиХ. Гламур постаје наш једини циљ, умјесто да буде средство. То је додворавање тзв. вишем слоју, у који су одувијек спадали и политичари. Ријеч је о новој елити. Он се појављује на њиховим скуповима не као форма, него као садржај. Није важан повод гламурозном догађају, важно је да се све то подигне на "виши ниво", да одјекују фанфаре, да се смјешкају хостесе, да госте дочекују ливрејисани лакеји, да се нешто од тзв. великог свијета осјети и у нашој махали. Касније ће се само о томе говорити, док садржај приредбе, разлог свој тој помпи остаје у другом плану. Данас је све то као на великим свадбама, које су незаборавне, мада сам брак траје коју годину и распада се. Дочекали смо да су нам све премијере, сва отварања изложби, јединствени гламурозни догађаји чији су актери најчешће водећи политичари који у журби не стижу да се информишу да ли то што отварају заслужује њихову пажњу и подршку. Пљуште велике ријечи и обећања послије којих све иде по старом. Aли, ни све горе речено није цијела истина. Гламур је данас и продужетак кича који обожавају тзв. нижи, мање образовани слојеви друштва. Они којима се сервирају часописи настали од некадашњих трач-рубрика и телевизијских пошалица. Одједном, њима је поклоњена пуна пажња, њихов укус постао је упутство за понашање свих оних који су културни менаџери на било ком нивоу. Јер, без публике ништа не иде. Џаба ти велика умјетност ако нема њених поклоника. Зачарано коло узрока и посљедица заиграло је и пред нашим вратима. Његова светост посјетилац постао је мјера успјешности рада културних институција. A њему се сервира прича коју разносе медији - вриједно је оно што ми кажемо да је вриједно, мада су се изгубили вриједносни критеријуми. Остао је гламур као мјера успјешности. Што више свечаних отварања, пиротехнике, бљештавила, "традиционалних" мажореткиња или трубача. Можемо ли се зауставити и размислити о свему?! Неко нам је нешто подвалио, само ми то не видимо. Директно с оне стране океана, гдје је квантитет прије него квалитет на таквом нивоу да му је потребна обланда и шлаг да би се винуо још више и забљеснуо чак и простоту. Јесмо ли заборавили стару пословицу о жаби која је видјела како се коњи поткивају па и она дигла ноге? Добар производ треба и добро упаковати, али амбалажа се прије или касније баци и остаје нешто или ништа. Не тако давно, један умјетник упаковао је у лименку г...о и то "дјело" нашло је своје мјесто у музејској поставци модерне умјетности. Кажу да је то метафора нашег времена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.