Вријеме и обичаји: Блиски, а далеки

ПОЧЕТКОМ посљедњег рата на овом простору, један од водећих хрватских интелектуалаца, проф. др Станко Ласић, крлежијанац, избацио је паролу да је Хрватима српска књижевност блиска и потребна као, рецимо, бугарска. Не знам шта би му одговорио Мирослав Фриц Крлежа, да се којим случајем огласи с оне стране, али тешко да би могао потпуно да се сагласи с овом паролом чији је учинак на културну сцену у нашем комшилуку био погубан, што не значи да би се она много промијенила да је професор Ласић своје мишљење оставио за себе. Напросто, Ласић је пришао агресивној струји хрватске културне политике давши јој својим присуством и одобравањем потребан легитимитет да може спровести чистке у библиотекама, културним и јавним институцијама, медијима и школским наставним програмима. Aли, још више, Ласић је прихватио цијепање свих заједничких основа на којима је почивала наша прошлост на једном малом простору гдје инсистирање на ексклузивности овог или оног представља напросто идиотију достојну сваке осуде и презира. Ништа битно и велико овдје није искључиво само српско, или хрватско, у новије вријеме бошњачко и црногорско, чак ни јело, пиће и традиционална музика. Бијасмо и јесмо мали у срединама којима су господарили много већи, моћнији, модернији и културнији. Хтјели не хтјели, баштинили смо од њих кроз вијекове многе корисне и бескорисне дарове. Слично смо се хранили, облачили, слично светковали. Тек ту и тамо, чували смо неке обичаје, као искључиво своје, наслијеђене из давних, магловитих времена о којима имамо мало или нимало података. Трајући и претрајавајући на вјетровитом простору, наши преци довијали су се како су знали и умјели, час идући скупа са освајачима, час се борећи против њих. Вјера, језик, обичајна и предајна култура час нас је повезивала са комшијама, час удаљавала од њих. Значајну улогу у томе играли су центри моћи, од Цариграда, Беча, Москве, до Рима и Берлина. Данас се споримо око свега - језика, књижевности, историје. Дијелимо и својатамо писце, одређујемо не шта је наше, него шта је оних других који су нам до јуче били блиски, можда браћа, можда само комшије, у сваком случају разумијевали смо се тако добро да смо могли да их псујемо истим језиком, али и да на том језику који се разликује од сјевера до југа, од истока до запада, мање него што се разликују италијански, шпански, па и њемачки говори, стварамо књижевност, било усмену, било писану. Имају Срби и Хрвати писце који су писали језиком неразумљивим народу, црквенословенским или латинским, па би се рекло да су они вјероватно ексклузивно српски, односно хрватски. Aли ни то није тачно. Споменућу само Руђера Бошковића, који је писао једнако латинским, али и народним, како га је он био крстио "словинским" језиком. Иако није био књижевник по професији, његово дјело је вриједан допринос и српској и хрватској традицији, као што је допринос свих далматинских писаца. Зна то добро Станко Ласић - изјава да се данашња јавност, укључујући школске програме, треба да односи према српској књижевности као себи страној и туђој, ратни је поклич да се ревидира прошлост. На тој основи гради се и нови језик, који не произлази из књижевности, која је заједничка, него из језичке инжињерије која је у недавној прошлости означавала погроме и рат. Наше књижевно и језичко сестринство не може се разграничити безболно, као што се у Шекспировом "Млетачком трговцу" не може од тијела одвојити само месо, а да у том месу не буде и крви. Да не наводим овдје и сада случајеве Мехмеда Меше Селимовића и Мехмедалије Мака Диздара, који су у Сарајеву неки дан означени као темељи бх. књижевности, иако су обојица за живота одредили другачије, један да припада српској, а други хрватској књижевној и језичкој традицији. Па ти сада буди паметан и објективан! Или буди напросто Станко Ласић, који и име дијели са Србима! Ранко РИСОЈЕВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.