Уздуж и порпијеко: Магареће године

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

МОЖЕ бити и да је до мене, али како ове европске реформе одмичу, ја се осјећам све идиотскије. Јер имам нелагодан осјећај да ме баш таквим и "третирају". И јер никако друкчије не могу сам себи да објасним Лајчаково хвалисање да је његова "шаргарепа упалила". Јер сматрам да се уз помоћ шаргарепе и штапа може управљати само магарцима и другом теглећом марвом. И да је овакав израз, најблаже речено, неумјесно примјењивати и на људе, осим у случајевима када их се намјерава намагарчити. Друга је ствар што неки наши магарци сматрају да могу преживјети само уколико им неко, од два понуђена пласта сијена начини један, јединствен и цјеловит. Овако сликовита и маштовита поређења доводе и до очигледне потребе да се народу који у БиХ преживљава, преведе и језик оних који се на том истом простору иживљавају. A то се може постићи само употребом добро нам познатих пословица, узречица или народних умотворина, којих је, истина, у посљедње вријеме и све мање... На примјер: када нам страни изасланици поруче да је неопходно "назријети свјетло на крају тунела", то није ништа друго до потврда изреке да "док једном не омркне, другом не осване"... Када од нас затраже "болне компромисе", онда је то упозорење да само боси преко трња можемо до европских звијезда и звјездица... И да су европске интеграције наша велика нужда, ради које нам ваља раздријешити гаће, па трком у коприве, како бисмо доживјели и неопходну катарзу... Но, да су ови процеси истински двосмјерни, указује и чињеница да су, током своје дуготрајне и неподношљиве лакоће постојања у Сарајеву, међународни чиновници овладали и неким, типично нашим мудролијама и вјештинама ... Првенствено поставком по којој све треба урадити тако да се Власи не досјете... Тако је уз силну помпу објављено да је потписан Споразум о визним олакшицама, који је усхитио домаћу јавност, увјерену да нас у Европи са нестрпљењем очекују мед и млијеко, те пионирка са китицом, што цвијећа, што пригодне рецитације. A мени при томе, ко зна због чега, на памет падају стихови Aрсена Дедића: "и сад смо ту, у граду давних сања, и ко два слијепца- зуримо у здања".... Међутим, уз наведене олакшице се веома стидљиво, готово па незабиљежено, провукао и Споразум о реадмисији између БиХ и Европске уније, који је Оли Рен поздравио здушније него ли свој сарајевски параф. A што и не би, када се испод тако ученог и мистериозног наслова прикрила једна обична народна изрека која гласи: бриго моја, пређи на другога. Јер, реадмисија је, у ствари, испорука лица која су се без икаквих папира у земље Европске уније отисла са територије БиХ. И то не само ових наших фаца, већ свих осталих, трећих лица која су се одавде запутила да зуре у европска здања. A правила игре су таква да свака од европских земаља настоји да оној сусједној "ували", то јест врати јој назад све илегалне имигранте, уколико исти изјаве да су у Европу кренули из комшилука. Па још и уз препоруку да комшија о овим лицима мора да брине према свим европским стандардима и принципима. Тако сирота БиХ, која се налази на дну ове заштитне спирале, има све шансе да постане највећи азилантски центар у Европи, или "санитарни оток", какву јој судбину већ прогнозирају у једним новинама из сусједне нам државе. Наведени споразум ступа на снагу на Нову годину, празник који нам је свима неспоран. Спорно је само то хоћемо ли и докле ћемо издржати посљедице властите тврдње да, тамо гдје чељад није бијесна, ни кућа није тијесна....

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.