Да ли ће Американци преко свог човјека означити крај међународног протектората у БиХ

БАЊАЛУКА - ОХР се нашао на најтањем леду од свог оснивања. Застој у избору новог високог представника није само резултат неслагања око имена кандидата, већ је отворио много дубље питање, да ли ће Луис Кришок бити посљедњи међународни званичник на челу ОХР-а и да ли БиХ улази у нову фазу без досадашњег модела међународне управе.

Иако ова ситуација сама по себи не значи аутоматски крај рада Канцеларије високог представника, чињеница да најважнији међународни актери нису успјели да усагласе име новог шефа ОХР-а показује да више не постоји потпуна сагласност о томе каква би требало да буде улога међународне заједнице у БиХ.

Одлука да вршилац дужности високог представника Луис Кришок настави да обавља функцију до даљег представља привремено рјешење у тренутку када унутар западних партнера нема договора о кандидату који би преузео пуни мандат. Његов долазак на чело ОХР-а има додатну политичку тежину јер је ријеч о америчком дипломати и дешава се у вријеме промјене ширег приступа Вашингтона према међународним интервенцијама.

САД посљедњих година све више наглашавају да савезници и локални партнери морају преузимати већу одговорност за сопствену безбједност и политичку стабилност. Та промјена приступа одражава се и на подручја у којима су САД деценијама имале снажно присуство, укључујући и БиХ.

Иако Вашингтон и даље наглашава значај очувања Дејтонског мировног споразума и стабилности БиХ, све више се говори о потреби да домаће институције преузму већу одговорност, док би међународни механизми требало да буду подршка, а не трајна замјена за политички договор унутар земље. Управо због тога актуелна криза око избора новог високог представника више није само кадровско питање. Она је постала питање одрживости модела међународног надзора успостављеног након рата.

ДУБЉИ СПОР

У том контексту, чињеница да је амерички дипломата преузео функцију вршиоца дужности високог представника може се посматрати на два начина. као покушај да се обезбиједи континуитет рада ОХР-а, али и као сигнал да се међу западним партнерима разматра другачији приступ према БиХ. Слично мишљење има и политиколог Александар Павић, који сматра да изостанак договора у ПИК-у није само посљедица неслагања око имена кандидата, већ одраз дубљег спора о улози међународне заједнице у БиХ.

Према његовој оцјени, САД више нису спремне да подрже наставак досадашњег модела међународне управе, док дио европских партнера настоји да задржи снажнију улогу високог представника.

Павић за "Глас Српске" оцјењује да је могуће да актуелни застој у избору новог високог представника представља и дио шире америчке дипломатске стратегије, односно покушај да се постепено отвори простор за окончање досадашњег модела ОХР-а. Према његовом мишљењу, Луис Кришок би могао бити посљедњи високи представник, а његова улога могла би бити повезана са трансформацијом или постепеним затварањем те институције.

Он наводи да је управо питање ОХР-а постало једна од главних тачака размимоилажења између Вашингтона и дијела европских земаља. Док једни сматрају да БиХ треба постепено да преузме већу одговорност за сопствене политичке процесе, други и даље виде снажну улогу високог представника као важан инструмент очувања стабилности.

Да питање није само кадровско показује и чињеница да ниједан од кандидата који су се раније помињали, Петер Соренсен, Антонио Занарди Ланди и Рене Троказ, није успио да обезбиједи потребну подршку. То указује да проблем није само у избору једног имена, већ у различитим визијама о томе како би требало да изгледа међународна улога у БиХ.

ОХР је успостављен након потписивања Дејтонског мировног споразума као механизам међународног надзора над спровођењем мира. Његова улога значајно је проширена након одлуке ПИК-а из 1997. године, када су високом представнику дата такозвана бонска овлашћења, која су омогућила наметање закона и смјене званичника. Управо су та овлашћења деценијама једна од најспорнијих тема унутар БиХ. Док дио међународне заједнице сматра да су била неопходна за спровођење реформи и очување стабилности, у Српској годинама постоји став да је ОХР превазишао оквире Дејтонског споразума и да би његов мандат требало окончати.

- Оно што ову кризу разликује од ранијих јесте чињеница да се први пут не ради само о спору између домаћих политичких актера и међународне заједнице, већ и о различитим погледима код западних партнера. Док је у претходним деценијама постојала широка сагласност о потреби снажне улоге високог представника, данас се све више поставља питање да ли такав модел и даље одговара новим политичким околностима - поручио је Павић.

КОНТЕКСТ

Оно што према његовим ријечима данашњу ситуацију разликује од ранијих криза око ОХР-а јесте промијењен међународни контекст. Након рата, како каже, високи представник је имао снагу јер су САД и ЕУ наступале усаглашено и са јасним циљем стабилизације БиХ и изградње институција, а данас је та сагласност слабија.

- Истовремено, Вашингтон има другачије глобалне приоритете, од односа са Кином и фокуса на Индо-Пацифик, до рата у Украјини и потребе да европски партнери преузму већу одговорност за сопствену безбједност. Због тога се будућност ОХР-а више не посматра само кроз прилике у БиХ, већ и кроз ширу промјену западне политике - указао је он.

БЕЗ ТУТОРСТВА

Вршилац дужности директора Канцеларије за међународну сарадњу Републике Српске Ана Тришић Бабић оцијенила је да именовање новог високог представника није извјесно у догледно вријеме, али да ситуација у БиХ показује да институције могу функционисати и без ОХР-а.

Она је навела да чињеница да након неуспјелог избора високог представника нема већих поремећаја показује да БиХ може да функционише без спољног туторства.

Према њеним ријечима, ово је прилика да се одговорност за политичке процесе у БиХ у потпуности врати домаћим институцијама и демократски изабраним представницима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.