Уздуж и попријеко: Стипу га лома...

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

НИМAЛО ме није зачудила жеља шегрта Хлапића да, по исхлапљеном му мандату, постане високи представник у БиХ. Јер је ова и оваква БиХ земља обећана за испуњавање дјечачких снова из романа, стрипова и филмова. Још само у њој се може уживати у улози бијелог "сахиба", представника "Великог бијелог оца из Вашингтона" или капетана Кука, који домаће дивљаке опчињава европским ђинђувама, перлама и огледалцима. Само у њој је чак и један лорд остварио снове да макар накратко буде Лоренс од Aрабије. Зато све чешће размишљам о томе да у БиХ под хитно треба развијати специфичан туризам, ослоњен на такозване викенд-(аван)туристе. И да се тако сваком платежно способном клијенту са Запада омогући да макар на пар дана буде високи представник, реформатор, истраживач или барем Индијана Џонс са чувеним бичем. Зато ме и не чуди што се Сарајево претворило у праву "меку" за стално распоређене дипломате и пратеће им особље. Јер се свакодневно и до миле воље могу играти чега год, и докле год хоће, а све уз усхићење и одушевљено таламбасање њихових домаћина. Зато просто сумњам да у таквом "партију за екипу" има мјеста и за Стипу. Јер, постоји реална опасност да у Стипи поново проради "партибрејкер", и да резултат свега буде то да више не буде БиХ, и у њој дипломатског рахатлука. A, опет, са друге стране, ко би га знао... можда и не би било тако лоше Стипи пружити још једну шансу... Мислим, да се и он укључи у кор који непоколебљиво производи коре за питу коју још нико направио није. A у доајене таквог кора и пратећег му хора, сасвим сигурно спада и Михаел Шмунк, њемачки амбасадор у Сарајеву, од којега ништа не смије да нас изненади, чак и када пада киша. Јер, таман кад сам се понадао да се Шмунк опаметио послије недавног дебакла, наречени се поново стуштио у домаћи шеснаестерац и постигао ријетко виђен "евро-аутогол"... Наиме, Шмунка су, баш као и оног Балашевићевог Фон Лигенштула, позвали да наиђе и он на научни скуп под насловом "Ислам у БиХ и Њемачкој". На којем су га, претпостављам, у раздјељак раздрагано изљубили послије изјаве која гласи: "Ислам који ви овдје имате је јако добар производ за извоз и ми ћемо га врло радо увести. Не само да га желимо увести, већ је јако велика потражња за оваквом врстом производа." A што се мени некако није допало, јер сматрам да се ислам не може и не смије поистовјетити са конзервираним, упакованим и пломбираним извозним производима са "не тумбај" и сличним ознакама, и уз које иду и одговарајући шпедитерско-царински папири... И што према Шмунку испада и то да је овај овдашњи ислам, бољи од осталих, сличних "производа". Да ли се хер Шмунк овом приликом исправно послужио дипломатским језиком и манирима, није моје да бринем. Тим прије што се Шмунк истом приликом састао и са Исметом Спахићем из Исламске заједнице БиХ, којему би таква брига требала да буде примарни посао. Међутим, Спахић је умјесто ове бриге "изразио бојазан да би БиХ могла поново бити жртва неког ембарга као у протеклом рату, када је једино њој увоз оружја био забрањен". Једино што ме у овако умним и духовним разговорима брине, јесте могућност закључивања "компензационог посла", у којем бих подлијегао извозном режиму, плус да сам сносим трошкове и порез на одузету вриједност. Ко сумња, нека се распита код оних којима је демократа Стипе омогућио да од властите земље понесу онолико колико им је стало на опанке...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.