Уздуж и попријеко: Нема да нас има

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

НAРAВНО да жалим за оним "светим јануаром". За свим оним јануарским празницима, које одмах потрчасмо да укинемо на захтјев наших европских и бјелосвјетских усрећитеља. Који су се згражавали и ужасавали над чињеницом да неко не ради пола мјесеца. A све то по повратку са њихових, божићно-силвестарских празника, на које утроше неких петнаестак дана. Скоро у длаку исто, колико трајаше и оне наш јануарске славе и светковине. A што мени сада даје повода да тражим длаку у јајету, па макар дошао и до потпуно обрнутог резултата.. Да сада, кад већ нисам онда, размислим о неким стварима. Да, као и обично, сам себе упитам каква је то разлика између децембарских и јануарских празновања? Мислим, зашто се прва сматрају нормалном, а друга ненормалном појавом? С обзиром на то да нема уочљиве разлике у квантитету, онда је очигледно да је треба потражити у квалитету. A све ми се чини да нас у овој партији шаха Европа непрекидно тјера да "жртвујемо квалитет"... И да ће ме Европа сматрати квалитетнијим, само ако се дефинитивно одрекнем своје Нове године, уколико српске устанке славим као Дан заљубљених, а умјесто Светом Сави, са љубављу ускликнем европским комесарима... Зато ме све више брине хоће ли се за мене оваквог пронаћи било какво мјесто у најзабитијем ћошку Европе. Тим прије што је и госпођа Наташа Водушек, словеначки амбасадор у БиХ, ових дана ускликнула "или сте у ЕУ, или вас нема!" И тако ме натјерала да се из светосавских времена и расположења наново вратим у ововремени европски реформизам и ренесансу без хуманизма. И да се по ко зна који пут запитам: а шта ће се то десити када једном, сви скупа уђемо у ту Европу, а напољу не остане баш нико, чак ни остаци поражених противника, згодни да их окривимо за све могуће негативности. Хоћемо ли у тој Европи радити по потреби, а узимати колико нам срце иште, у шта су нас до јуче убјеђивали и неки други глобалисти ? И тако опет закључим како знам да ништа не знам. Јер, по мом крхком знању, ова и оваква БиХ живи од буџетских прихода: царина, пореза, акциза, друмарина, мостарина, лежарина, прелета, ниских налета и високих намета. У њој, дакле, живе само буџетски корисници, док сви остали све теже преживљавају. Истина, постоје и слојеви који живе боговски, али се у истима не налазе обични, БиХ смртници... Е, сад, шта ће се десити и са буџетима и са њиховим корисницима у тренутку када заједно са границама нестану сви горе наведени буџетски приходи, збиља не знам..... Немам појма ни шта ће бити са посљедњим Мохиканцима домаће привреде, када са свих страна покуља страна роба без икаквих увозних даџбина... Не знам ни коме ће се допасти обећавани кредити: да ли домаћим или страним тајкунима, и хоће ли доживјети судбину силних послијератних донација, утрошених од стране преживјелих а незнаних јунака.... Знам само то да ми је госпођа Водушек поручила да има да ступим у ЕУ или има да ме нема. A за шта ме се не треба ни посебно питати, јер је референдум на овим просторима јерес. Зато ћу на Богојављење, на онај укинути празник, чекати да се небеса отворе, како бих врховном комесару рекао шта мислим о приступању Европској унији. Aли, ипак вам нећу саопштити шта том приликом намјеравам рећи. Јер бих послије тога морао да убијем самог себе...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.