Uzduž i poprijeko: Nema da nas ima

Piše Siniša DAVIDOVIĆ

NARAVNO da žalim za onim "svetim januarom". Za svim onim januarskim praznicima, koje odmah potrčasmo da ukinemo na zahtjev naših evropskih i bjelosvjetskih usrećitelja. Koji su se zgražavali i užasavali nad činjenicom da neko ne radi pola mjeseca. A sve to po povratku sa njihovih, božićno-silvestarskih praznika, na koje utroše nekih petnaestak dana. Skoro u dlaku isto, koliko trajaše i one naš januarske slave i svetkovine. A što meni sada daje povoda da tražim dlaku u jajetu, pa makar došao i do potpuno obrnutog rezultata.. Da sada, kad već nisam onda, razmislim o nekim stvarima. Da, kao i obično, sam sebe upitam kakva je to razlika između decembarskih i januarskih praznovanja? Mislim, zašto se prva smatraju normalnom, a druga nenormalnom pojavom? S obzirom na to da nema uočljive razlike u kvantitetu, onda je očigledno da je treba potražiti u kvalitetu. A sve mi se čini da nas u ovoj partiji šaha Evropa neprekidno tjera da "žrtvujemo kvalitet"... I da će me Evropa smatrati kvalitetnijim, samo ako se definitivno odreknem svoje Nove godine, ukoliko srpske ustanke slavim kao Dan zaljubljenih, a umjesto Svetom Savi, sa ljubavlju uskliknem evropskim komesarima... Zato me sve više brine hoće li se za mene ovakvog pronaći bilo kakvo mjesto u najzabitijem ćošku Evrope. Tim prije što je i gospođa Nataša Vodušek, slovenački ambasador u BiH, ovih dana uskliknula "ili ste u EU, ili vas nema!" I tako me natjerala da se iz svetosavskih vremena i raspoloženja nanovo vratim u ovovremeni evropski reformizam i renesansu bez humanizma. I da se po ko zna koji put zapitam: a šta će se to desiti kada jednom, svi skupa uđemo u tu Evropu, a napolju ne ostane baš niko, čak ni ostaci poraženih protivnika, zgodni da ih okrivimo za sve moguće negativnosti. Hoćemo li u toj Evropi raditi po potrebi, a uzimati koliko nam srce ište, u šta su nas do juče ubjeđivali i neki drugi globalisti ? I tako opet zaključim kako znam da ništa ne znam. Jer, po mom krhkom znanju, ova i ovakva BiH živi od budžetskih prihoda: carina, poreza, akciza, drumarina, mostarina, ležarina, preleta, niskih naleta i visokih nameta. U njoj, dakle, žive samo budžetski korisnici, dok svi ostali sve teže preživljavaju. Istina, postoje i slojevi koji žive bogovski, ali se u istima ne nalaze obični, BiH smrtnici... E, sad, šta će se desiti i sa budžetima i sa njihovim korisnicima u trenutku kada zajedno sa granicama nestanu svi gore navedeni budžetski prihodi, zbilja ne znam..... Nemam pojma ni šta će biti sa posljednjim Mohikancima domaće privrede, kada sa svih strana pokulja strana roba bez ikakvih uvoznih dadžbina... Ne znam ni kome će se dopasti obećavani krediti: da li domaćim ili stranim tajkunima, i hoće li doživjeti sudbinu silnih poslijeratnih donacija, utrošenih od strane preživjelih a neznanih junaka.... Znam samo to da mi je gospođa Vodušek poručila da ima da stupim u EU ili ima da me nema. A za šta me se ne treba ni posebno pitati, jer je referendum na ovim prostorima jeres. Zato ću na Bogojavljenje, na onaj ukinuti praznik, čekati da se nebesa otvore, kako bih vrhovnom komesaru rekao šta mislim o pristupanju Evropskoj uniji. Ali, ipak vam neću saopštiti šta tom prilikom namjeravam reći. Jer bih poslije toga morao da ubijem samog sebe...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.