Уздуж и попријеко: Енглески доручак

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

ВAШ Миле "покусао" у Вашингтону, а наш ефендија, боме, доручковао са Блером - овако некако, више него гордо, звечала су сарајевска гласила, задужена да у стопу прате активности реис-ул-улеме Мустафе Церића, стварног министра иностраних послова БиХ. И збиља, има чак и слика на којој из политике одлазећи Блер, а у исту све више надолазећи Церић, нешто "диване" за прекривеним столовима, а у присуству неких, такође прекривених дама. A шта се ту, онако, између залогаја, стварно зборило, остало је прекривено велом тајне. Иако нема података о томе шта се фруштуковало, ја ипак претпостављам да се под Церићевим зубом најчешће налазила Српска, "воћка чудновата", на којој је и сам Блер малчице иступио зубе. A можда сам ја постао преоптерећен политиком. Јер, може бити и то, да се радило о обичном доручку, на којем се сва конверзација свела на "бујрум, Тони", или на "Мустафа, де додајдер ми мало соли", а послије којег се свако ухватио свога посла у Лондону... Било како било, послије фруштука за Церића није било никаквог муштулука. Појело се, попило се, па је на крају ваљало и за појас задјенути. Aли је зато један други БиХ туриста у Великој Британији неуморно прежвакавао своје тезе о Великој Србији коју би ваљало исјецкати и убацити у један велики босански лонац. Не треба ни погађати да је ријеч о Харису Силајџићу, који би да сваком лонцу буде поклопац. Ријеч је, дакле, о лику који је већ одавно "полупао лончиће", слиједом чега је и сам почео да чангрља као пробушени издувни лонац. Тако се Харис, послије неуспјешне продаје магле у Лондону "издувао" на све око своје замишљене и умишљене осе, а посебно на ондашњу БиХ амбасаду. Разлога може бити мали милион, али их не треба посебно истраживати, будући су нам већ одавно познате Силјаџићеве склоности да тражи длаку у јајету, и обрнуто. Углавном, Силајџићу не ваља ни лондонски БиХ амбасадор, јер се на сваки Харисов приједлог прави да је Енглез... A неки други, опет, кажу да је све то само зато што амбасадор није Силајџићев кадар. Као што је то био Мухамед Шаћирбеговић, дика и понос дипломатије по Силајџићевом укусу, и момчина која је доказала да је кадар стићи, а нарочито од страшног мјеста и суда утећи. И који је немало задужио овај напаћени народ, а посебно сироте БиХ пореске обвезнике. И према којем би чак и Силајџић требао да предузме одговарајуће мјере, ако би га срео током обављања свог мандата и редовних дужности. Тако би се Силајџићу пружила прилика да бар једном некога са разлогом и најзад "утемељено" тужи. Међутим, ова два ратна друга су се недавно срела у Вашингтону, прилично срдачно, уз одговарајуће махање и шеретско намигивање. Јер, кад већ Мухамед неће Харису, хоће Харис Мухамеду, заобилазећи при томе читав бријег проблема које је врли Шаћир-бег направио својим поимањем пословице по којој ваља бацити коцку. Зато и рачун за тешко економско стање у Сребреници треба испоставити управо тим и таквим "домољубима", чија се силна "љубав и брига" за Сребреницу претворила у искрено среброљубље. Осим ако Силајџић, по свом устаљеном обичају, и овакве чињенице оцијени "неутемељеним". A што уопште не би било чудо, јер нам заједничку БиХ кућу Силајџић упорно гради од крова, иако је дејтонске темеље лично "шаловао". И која због тога једино може да држи воду, док мајстори оду...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.