Уздуж и попријеко: Чуда из Холивуда

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

ДA СЕ добар "Глас" далеко чује, доказала су најновија збивања у Холивуду. У којем, одмах по прошлонедјељним критикама у "Гласу Српске", промијенише плочу. Јер коначно спознаше да је бомбардовање неистинама још горе од класичног бомбардовања. Зато ме, као искреног обожаваоца дјела, а нарочито лика Шерон Стоун, још искреније обрадовало то што је лобирања за независно Косово окарактерисала као ниске страсти. Што мишљење Џорџа Клунија о овим истим стварима гласи: Боже саклуни.... И што се у Шону Конерију, умјесто државног суперагента, изненада пробудио задрти шкотски ентитетлија... Но, још ће много воде протећи Холивудом док сличну катарзу не доживе и јунаци домаћих, стопроцентних БиХ комендија, и "странке" из демократско-акционих хорора. Они који у сваком облику федерације федерирају, све до искакања из исте. И којима се због тога огадила свака идеја о федералном уређењу БиХ. Зато ме и не чуди што су СБиХ и СДA ових дана објавиле да никада, баш никада, а можда ни тада, неће прихватити било какву федерализацију БиХ. Другим ријечима: нема измјена Дејтона, нема никаквих додатних ентитета и квит! Са чиме бих се наоко и сложио, јер право на изношење сопственог става сматрам основном демократском вриједношћу. Уосталом, то нам је и наша (међусобна) борба дала. Међутим, оно што ми ипак упада у око, јесте чињеница да горе наведене странке не одустају од даљих преговора о уставним промјенама. Оне су, кажу, за све друге договоре и компромисе, али у којима ће њихови органи бити веома тврди, и никада неће попустити, тим прије што ће их стимулисати и локални органи међународне заједнице. A што значи да сви остали треба да заузму томе одговарајуће ставове и позе. И што значи да би се компромиси на овим просторима и даље требали усвајати једногласно, то јест, са само једним гласом од три могућа. Но, овако неприродан однос снага се у посљедње вријеме чини све неодрживијим. Јер се све одрживијом показује претпоставка да су Хрвати коначно савладали градиво из познавања природе и друштва. Слиједом чега им се све мање допадљивом чини идеја о регионализацији БиХ, која се убудуће не би састојала од ентитета, већ од "нечега" што још не знамо шта је, осим податка да то "нешто" искључује етничке, а укључује свакојаке друге принципе. Зато ме живо занима шта би се десило када би Срби и Хрвати заузели супротне, такође круте и никада попустљиве ставове? Ту, на том мјесту, сва могућа размишљања ме опет враћају у свијет филма... Мислим, да ли је могуће да се у једној таквој ситуацији појави и "римејк" оног хита из деведесетих, али са потпуно промијењеним улогама. У којем би се заплет опет базирао на увезивањима барјака, кулминација услиједила на референдумима, а расплет захтијевао долазак зна се које коњице на самом крају... Зато ми се више свиђа овај постојећи, Дејтонски епилог, у којем не би ваљало чачкати мечку ради службене "мечке"... Зато се надам да ће се сви они који обнашају службени "ауди" присјетити и пословице која каже: аудиатур ет алтера парс, а чији превод никако не значи да би требало "аудирати" и неке посреднике у оваквим договорима. На срећу, све ове моје страхове је распршио Жељко Комшић, тумач Силајџићевих снова, који је прије неки дан обнародовао да "нема шансе да шест политичких странака постигну договор око уставних реформи и унутрашњег уређења у БиХ". Тачније речено, да тај филм нећу гледати у овој, изборној години. И да и даље могу спокојно и опуштено уживати у бескрајним репризама сапуница о Европи, реформама, и сличним безвизним и безвезним режимима...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.