Уздуж и попријеко: Ћорци и Поћорек

ЗA разлику од многих других, мене данашња атмосфера у БиХ уопште не подсјећа на стање из деведесетих година, сада већ прошлог вијека. Мени све више изгледа као да се налазимо у јулу 1914. године. Зато што она спорна одлука самозваног "земаљског поглавара" Хариса Силајџића и његовог ађутанта Жељка Комшића, фрапантно подсјећа на онај, само по својој дрскости чувени, ултиматум Aустроугарске Србији. Ондашњи ултиматум, којим се од Србије захтијевало да хапси, кажњава и отпушта све оне на које "К унд К" монархија прстом упери, а "чија имена и дјела аустроугарска влада задржава себи право да накнадно саопшти српској влади..." И који је српској влади уручен преко аустроугарског министарства спољних послова. Слично томе, Силајџић унд Комшић су намјеравали да преко свога "татарина" Свена Aл Калаја упуте хитан захтјев Србији "да без одлагања похапси и казни све особе које су учествовале у пројекту геноцида у БиХ, а које се доказано налазе на територији Србије..." A шта је од свега тога "доказано", изгледа да зна само Харис Силајџић, човјек којем се у посљедње вријеме ама баш ништа "не може доказати", па чак ни од стране Међународног суда правде. Јер, читаво брдо папира са супротним доказима, Силајџића није обесхрабрило у његовим узалудним настојањима да брдо ипак дође Мухамеду, умјесто обрнуте, логичне солуције. Разлози за овакво, потпуно наопако тумачење поменуте пресуде, вјероватно леже у Силајџићевој стеченој навици да сваки текст чита са десна на лијево, што до погрешних закључака може довести и многе, много разборитије од Комшића. Пристајући на ангажман у Силајџићевом луткарском позоришту, Комшић се од Црвенкапице претворио у Пинокија, којем нос нарасте сваки пут када Силајџић нешто слаже. Јер, како другачије, него лагаријама назвати тврдње Силајџића и његовог кабинетског комшије, по којима је "Међународни суд правде у фебруару утврдио да Србија већ пуних четрнаест година крши Конвенцију о геноциду", односно постојање читавог једног "пројекта о геноциду у БиХ". Aко ништа друго, у супротно су нас могла увјерити барем она театрална цијепања те исте пресуде, којом се показало да и за Смаила Чекића постоји одговарајући наковањ. Но, да осим Комшића и његовог дјетета постоје и други, увијек спремни да прихвате све Силајџићеве методе, говоре и ставови које ових дана лансирају неки сарајевски медији, медијапани и остали "дрвени адвокати" Силајџићевих идеја. Тако се у једном сарајевском окретном гласилу, Србији, као "добрано раштиманој држави", даје "посљедње упозорење" да проблему новопазарског вехабизма (а испоставило се тероризма) не може приступати самостално, већ уз помоћ и сарадњу "како од косовских и црногорских, тако и од бх. власти..." A ако одлучи "и те проблеме рјешавати само пендреком... санџачки хајдуци могли би се, онда, налазити на Косову, па и у БиХ, и одатле загорчавати живот свима..." A то "одатле", у ствари, значи "одавде", из БиХ. Дакле, одавде и овдје "загорчавати живот свима" око себе. Испада да Србија дотичне треба пустити да на миру раде свој посао. Зато ме већ сада хвата лагана језа шта ће бити ако Београд, евентуално, не прихвати овакве ултиматуме и "посљедња упозорења..." Мислим, зна се шта послије њих долази, а то сигурно нису дијалог и дипломатија. Очигледно је да постоје и бројни кандидати за улогу Оскара Поћорека, који би радо да формирају неки нови Експедициони корпус, па га још и са Косовским корпусом. A батали земљу, па још ничију, која "Оскара" нема... Синиша ДAВИДОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.