Уставни суд БиХ о истом питању различито одлучивао

БАЊАЛУКА - Уставни суд БиХ усвојио је апелацију Бејтулаха и Јакупа Илијазија из Градишке и потврдио пресуду Основног суда у Градишци из 2016. године, којом је Републици Српској наложено да им на име накнаде штете за минирану кућу 1993. године исплати 39.123 КМ са законским затезним каматама и трошковима поступка.

Упркос томе што су се послије ове одлуке у дијелу јавности у ФБиХ могле чути тврдње да је ријеч о историјској пресуди којом је направљен преседан, наши саговорници тврде да није направљен никакав преседан, већ правна рашомонијада.

Дугогодишњи адвокат из Бањалуке, који је инсистирао на анонимности, каже да у одлуци нема ништа спорно, када је ријеч о праву на накнаду штете за порушену кућу, већ да се ради о томе да је суд о овом питању раније заузео два супротна става па се сада нашао у необраном грожђу.

- Уставни суд је својом одлуком из 2013. године на себе преузео улогу законодавца и практично прописао да "уколико државни, односно републички органи не спроведу истрагу у случају уништавања нечије имовине, сматра се да је држава, односно ентитет, одговорна за штету", прописујући рокове у којима оштећена страна може да поднесе тужбу. Потом је 2017. године донио другу одлуку по истом правном питању и заузео другачији став, односно навео да "ако се сматра да је за штету крива држава или њени органи, онда је оштећени знао да постоји та држава и њени органи и знао је да је наступила штета и могао је у субјективном року да покрене тужбу". У суштини ради се о томе да је по одлуци из 2013. практично прописано да се рокови застаре рачунају по једном члану Закона о облигационим односима (ЗОО), а по пресуди из 2017. то се практично побија и прописују рокови по другом члану ЗОО. Уставни суд је у овом случају требало да се постави, као по одлуци из 2017. године - објашњава наш саговорник.

Замјеник правобраниоца РС Милан Радујко објашњава да су Окружни суд у Бањалуци и Врховни суд РС, чије су пресуде у овом случају поништене, одбили да поступе по пресуди Уставног суда БиХ из 2013. године зато што су сматрали да Уставни суд не може бити прецедент права и стварати право, већ је дужан само да утврди повреду уставности и законитости.

- То је поента приче и то је тако, јер Уставни суд БиХ може само да утврди повреду људских права и слобода и ако то утврди, дужан је да укине пресуду или пропис којим су те повреде почињене - каже Радујко.

Према његовим ријечима, Уставни суд је одлуком из 2017. године промијенио став из одлуке донесене 2013. године.

- Када је дошла апелација 2018. године, између осталог и због непоштовања одлуке Уставног суда из 2013. године, суд није могао против своје одлуке и фактички је направио друго правно и чињенично стање којим би оправдао своје понашање мимо одлуке из 2017. године - каже Радујко, додајући да образложење пресуде јесте прилично конфузно, поготово за правне лаике, али да одлука ни у којем случају не може да послужи као преседан.

Издвојена мишљења

Да је одлука Уставног суда БиХ у предмету "Бејтулах и Јакуп Илијази" прилично сложена најбоље показује чињеница да су двојица судија издвојила мишљење, а то су Миодраг Симовић и судија Мато Тадић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.