Тадић: Када Харвард прочита Дејтон

БАЊАЛУКА - Правник Огњен Тадић у својој колумни осврнуо се на текст у Harvard Journal of Law & Public Policy, који су под насловом "Босна и Херцеговина: Шта је интерес америчког народа?" објавили амерички правник Јозеф Е. Шмиц и предсједник Америчке стратешке групе Брајан Т. Кенеди.

• Колумну преносимо у цијелости

Велике промјене ријетко почињу драматичним говорима државника. Чешће настају у академским часописима, истраживачким институтима и интелектуалним круговима, гд‌је се обликује језик којим ће сутра говорити политичари.

Најновији чланак у Harvard Journal of Law & Public Policy, који су под насловом "Босна и Херцеговина: Шта је интерес америчког народа?" објавили амерички правник Јозеф Е. Шмиц и предсједник Америчке стратешке групе Брајан Т. Кенеди, на први поглед дјелује као да је ријеч о правној расправи о БиХ, Дејтонском мировном споразуму и улози високог представника. Међутим, испод густе мреже фуснота, цитирања уставних одредби и америчке правне доктрине и праксе, одвија се много важнија прича о крају једне епохе.

Од експеримента до неуспјеха: нова америчка оцјена о БиХ

Готово три деценије међународна прича о БиХ била је једноставна. Република Српска представљана је као проблем који треба дисциплиновати, а Канцеларија високог представника тумачена као неопходан инструмент за изградњу функционалне државе. Свако ко би доводио у питање тзв. бонска овлашћења аутоматски би био сврстан међу противнике мира. БиХ је посматрана као простор на којем су силе са запада покушавале доказати да се сложена друштва могу обликовати спољним управљањем. Високи представник постао је симбол тог експеримента. Његова овлашћења су нарасла толико да су драстично надишла границу предвиђену Дејтонским мировним споразумом. Оно што је 1995. године представљено као привремени инструмент за очување мира, постало је трајни модел нелегалног и нелегитимног управљања.

Аутори харвардског текста прекидају ту накарадну логику. Не полазе од емоција нити од ратних наратива. Они постављају питање које је карактеристично за нову америчку спољнополитичку школу. Питају шта је интерес Сједињених Америчких Држава у БиХ? Иза тог питања изводе закључак да се готово тридесет година међународног туторства није показало успјешним ни за БиХ ни за запад.

Оно што се у Бањој Луци говори годинама, сада се појављује у једном од најутицајнијих америчких правних часописа. Не као политички слоган, него као предмет озбиљне уставноправне анализе. 

Нелегална бонска овлашћења, нелегалне одлуке високих представника 

Посебно је занимљиво што аутори не оспоравају Дејтонски мировни споразум. Напротив, они га враћају у центар расправе. Њихова основна теза гласи да је проблем настао управо онда када се од Дејтона почело одступати. Анекс 10 предвидио је високог представника као координатора цивилне имплементације мира, али не и као законодавца. Бонска овлашћења, тврде аутори, никада нису постала дио споразума који су потписале стране уговорнице. Аутори харвардског текста не оспоравају само поједине одлуке високих представника. Они доводе у питање саму идеју међународног протектората. Њихова основна тврдња да ниједан међународни представник не може имати законодавну власт, ако му је она није изричито додијелио уставни поредак државе у којој д‌јелује, није политичка него уставноправна. Из те премисе изводе закључак да су Бонска овлашћења, као накнадна политичка конструкција, правно проблематична, јер нису настала сагласношћу потписница Дејтонског мировног споразума.

Ако је тако, а јесте, онда се оправдано отварају питања која су у међународним круговима дуго била анатемисана: може ли неко ко није изабран доносити законе у име једне суверене државе, да ли тако донесени закони могу опстати у правном поретку и због чега би БиХ била изузетак од примјене универзалних вриједности владавине права, подјеле власти и демократског легитимитета у коме је допуштено да један страни чиновник суспендује парламентарну процедуру, намеће законе и мијења уставни поредак?

Занимљиво је да аутори аргументацију не граде позивајући се на руске или српске изворе, како ће вјероватно покушати да представе њихови критичари. Напротив, они посежу за америчком Декларацијом о независности, уставном традицијом Сједињених Америчких Држава и пресудама америчких судова. Другим ријечима, користе управо оне изворе које западна политичка мисао сматра темељем властитог друштва.

Од санкција до наговјештаја стратешког партнерства

У новом приступу, који прокламује овај харвардски текст, Република Српска престаје бити уставноправни проблем или предмет политичких санкција. Она се описује као простор стратешких ресурса и потенцијални партнер у оквиру америчке политике према Европи. Милорад Додик је представљен као политичар који одржава блиске везе са администрацијом предсједника Доналда Трумпа. Таква интерпретација није случајна. Она показује да владајући дио америчког естаблишмента читав Балкан почиње посматрати другачијим очима него претходне администрације.

Ове промјене у ставовима америчког интелектуалног естаблишмента Републици Српској представљају важну прилику, али и озбиљан изазов, јер ако жели да буде етаблирана као досљедан бранилац Дејтонског мировног споразума, онда мора истрајавати на аргументима права, међународних уговора и демократског легитимитета. Емоције производе краткотрајан политички ефекат. Правни аргументи мијењају парадигму.

Истовремено, текст шаље поруку и Хрватима у БиХ. Заједничка изјава СНСД-а и ХДЗ-а не тумачи се као дневни политички догађај, већ као могући почетак враћања изворним принципима Дејтонског мировног споразума. Тиме се отвара могућност другачијег читања односа у БиХ, не више кроз подјелу на наводне реформаторе и оне који опструишу реформе, него кроз питање да ли се уставни поредак може насилно мијењати и тако измијењен насилно одржавати у животу без сагласности његових конститутивних чинилаца?

То питање неће нестати заједно са Високим представником за БиХ. Напротив, оно тек почиње да одређује нову расправу о БиХ. Управо због тога овај харвардски текст заслужује пажњу много ширу од академске заједнице.

Је л' Сарај'во гд‌је је некад било?

Постоји још једна занимљивост коју је тешко не примијетити.

Више од три деценије политичко Сарајево пажљиво ослушкује сваку ријеч која о БиХ стигне из САД. Некада је било довољно да се у локалном америчком листу, па чак и у неким школским новинама, појави кратак коментар о БиХ, па да постане главна тема телевизијских емисија, насловних страна, округлих столова и конференција за новинаре у политичком Сарајеву. Колумне непознатих аутора, изјаве бивших дипломата или анализе маргиналних истраживачких центара представљане су као доказ да је америчка политика непоколебљива и да се међународни поредак неће мијењати.

Данас, међутим, влада необична тишина.

Текст објављен у Harvard Journal of Law & Public Policy, једном од најутицајнијих америчких часописа правне и политичке мисли, у политичком Сарајеву је прекривен плаштом тишине. Нема ванредних анализа. Нема чак ни негативних тврдњи да је ријеч о безначајним ауторима или неважној публикацији. Још мање има покушаја да се аргументи озбиљно оспоре.

Већ други дан ослушкујемо да ли ће се чути глас са чаршије. Понекад је тишина најгласнији одговор. Додуше, можда добро не чујемо, јер треба ослушнути са неке друге стране? Можда политичко Сарајево заправо и није више на оној страни са које су раније допирали његови гласови?

Подсјећамо, текст, чији су аутори Џозеф Шмиц и Брајан Кенеди са престижног америчког универзитета Харвард објављен је прије два дана и у њему је између осталог наведено да су "високи представници нанијели огромну штету БиХ, а да грађани Америке финансирају "неуспјели експеримент изградње државе", звани БиХ, као и да је Додик борац против глобалистичке агенде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.