Распад Велике Британије: Три захтјева за разлаз са круном

Три британске нације први пут су заједно затражиле право да саме одлучују о својој будућности, отварајући нову фазу уставног спора у Лондону. Шкотска тражи независност, Велс већу самосталност, а Сјеверна Ирска могућност уједињења са Ирском. Вријеме Вестминстера се ближи крају, порука која би донедавно звучала као парола маргиналних британских националиста сада је изговорена за заједничким столом политичких лидера Шкотске, Велса и Сјеверне Ирске, три од четири конститутивна дијела Уједињеног Краљевства.

Лидери Шкотске националне партије, Плаид Камрија и Шин Фејна окупили су се недавно у Кардифу и потписали заједничку декларацију којом су затражили признавање права својих народа на самоопредјељење. Поручили су да ниједна влада у Вестминстеру нема право да блокира демократско одлучивање о будућности њихових земаља.

Документ није међувладин, већ политички, јер су га потписали лидери странака. Ипак, његов значај превазилази формални статус. Први пут се националне политичке снаге из Шкотске, Велса и Сјеверне Ирске представљају као дио ширег притиска који доводи у питање садашњу уставну конструкцију Британије.

Шкотски министар Џон Свини скуп је назвао прекретницом у уставној историји Уједињеног Краљевства и поручио да Шкотска има неотуђиво право да одлучује о својој будућности. Британског премијера Ендија Бернама назвао је посљедњим премијером Уједињеног Краљевства.

Лидер Плаид Камрија Рун ап Иорверт оцијенио је да Вестминстер све теже одговара на захтјеве за пренос више власти на саме нације, док је лидерка Шин Фејна у Сјеверној Ирској Мишел О’Нил поручила да њена земља има право на референдум о уједињењу са Ирском.

ШКОТСКА И РЕФЕРЕНДУМ

Шкотска је и даље најозбиљније жариште британског уставног спора. На референдуму 2014. године независност је одбило 55,3 одсто гласача, док је 44,7 одсто гласало за излазак из Уједињеног Краљевства.

Питање, међутим, није затворено. Додатни подстицај националистима дао је "брегзит", јер је Шкотска 2016. године већином гласала за останак у Европској унији, док је Уједињено Краљевство као цјелина одлучило да је напусти.

Свини сада поново тражи референдум, али Лондон одбија да му пренесе овлашћење за његово расписивање. Врховни суд Велике Британије је 2022. године пресудио да шкотски парламент не може сам да организује гласање о независности.

Тако Шкотска има властите институције и парламент, али питање њеног државног статуса остаје резервисано за Вестминстер. Единбург може да управља великим дијелом унутрашњих питања, али не може сам да отвори питање сопствене независности.

ВЕЛС НИЈЕ ПОСМАТРАЧ

Велс је до сада био најмање изражено жариште британског уставног спора, али се и то мијења. Рун ап Иорверт и Плаид Камри све отвореније говоре о независности, иако она још нема подршку већине становништва.

Та странка је саопштила да неће тражити референдум прије избора за Сенед 2030. године. За разлику од Шкотске, Велс води дугорочнију битку, настојећи да независност из маргиналне идеје прерасте у реалну опцију будућег уставног уређења.

Питање више није само колико власти Кардиф може добити од Лондона, већ и ко треба да одлучи о будућем статусу Велса.

СЈЕВЕРНА ИРСКА И ДРУГАЧИЈИ ПУТ

Сјеверна Ирска налази се у другачијем правном положају. Белфастски споразум из 1998. године утврдио је принцип сагласности према којем будући уставни статус зависи од воље већине њеног становништва. Тим споразумом предвиђен је и пут ка могућем уједињењу са Ирском.

Кључна разлика у односу на Шкотску лежи у томе што Сјеверна Ирска већ има утврђен механизам за промјену свог уставног статуса. У Шкотској таква процедура не постоји, па је за нови референдум потребан пристанак Вестминстера.

То, међутим, не значи да је уједињење Ирске близу. За сада не постоји одлука о расписивању референдума, а његово одржавање зависи од процјене британске владе о томе да ли постоји вјероватноћа да би већина гласала за промјену статуса.

Поред националног питања, важну улогу имаће и економија. Здравство, јавне услуге, порези, пензије, животни стандард и односи са Европском унијом могли би бити једнако важни као и национални идентитет.

Новинар из Лондона Милан Динић оцијенио је да званични Лондон није промијенио став о статусу Сјеверне Ирске и да тренутно нема референдума о њеном уједињењу са Ирском. Према његовој оцјени, изјаве америчког предсједника Доналда Трампа о уједињеној Ирској за сада се у Британији више доживљавају као политичка порука него као најава непосредне промјене.

ПРОМЈЕНА СТАТУСА

Политички значај кардифског сусрета лежи у чињеници да се три различита уставна питања први пут појављују истовремено.

Професорка Универзитета у Кардифу Лора Мекалистер оцијенила је да је ријеч о покушају да саме конститутивне нације преузму иницијативу у уставној расправи, умјесто да чекају да оквир одреди Вестминстер.

"Фајненшел тајмс" указао је да су у Шкотској, Велсу и Сјеверној Ирској на челу политичке сцене странке које заговарају промјену садашњег статуса, али различитим путевима.

"Вашингтон пост" оцијенио је да декларација представља политички изазов Лондону, док Асошијетед прес наглашава да се правне и политичке позиције три земље значајно разликују.

До сада је Лондон углавном одређивао оквир у којем су Шкотска, Велс и Сјеверна Ирска постављали своје захтјеве. Сада те три политичке сцене покушавају да саме поставе питање о будућности британске државе.

ТРИ ЗЕМЉЕ, ЈЕДАН ПРИТИСАК

Заједничка декларација не значи да су три национална покрета постала јединствен политички пројекат. Шкотски национализам жели независну Шкотску, велшки сопствену државност, док сјеверноирски републиканци желе уједињење са Ирском. Циљеви су различити, али је политичка порука слична: право на самоопредјељење не би требало да зависи искључиво од воље централне власти. Лондону највећи проблем не би представљало истовремено одвајање три земље, што је и даље мало вјероватан сценарио. Већи ризик је политички ефекат првог успјешног потеза.

Ако Шкотска једног дана стекне независност, питање будућности Сјеверне Ирске добило би нову тежину. Ако би, пак, прво дошло до уједињења Ирске, Единбург би добио додатни аргумент за питање зашто један дио Краљевства има јасно дефинисан пут ка промјени статуса, а други га нема.

Зато Кардифска декларација није важна само због броја потписника. Њен значај је у томе што се истовремено отварају три различита уставна питања која би једно друго могла политички појачавати.

МЕЂУНАРОДНИ КОНТЕКСТ

Зашто се овај процес убрзава управо 2026. године? Одговор није само у јачању националистичких странака. Посљедице "брегзита", различити погледи на односе са Европском унијом, економски проблеми и питања јавних услуга додатно су нагласили разлике између Вестминстера и појединих конститутивних нација.

Томе треба додати и међународни контекст. Трампова подршка идеји уједињене Ирске, иако за сада нема карактер промјене америчке политике, дала је додатну видљивост питању које је углавном било британски унутрашњи спор.

Питање више није само колико људи жели независну Шкотску, Велс или уједињену Ирску, већ колико је садашњи британски модел способан да те различите интересе држи у истој држави.

Из перспективе Вестминстера, самоопредјељење једног дијела не значи аутоматски право на једнострану промјену државних граница. Тако се сударају два принципа, право народа да одлучује о сопственој будућности и право постојеће државе да очува свој територијални и уставни интегритет.

КЉУЧНА ПРЕКРЕТНИЦА

"Брегзит" је био једна од кључних прекретница. Шкотска и Сјеверна Ирска гласале су 2016. године за останак у Европској унији, али су морале да прихвате одлуку већине на нивоу цијелог Уједињеног Краљевства.

За шкотске националисте то је постао један од најјачих аргумената да Вестминстер може доносити одлуке које директно мијењају будућност цијеле земље чак и када се са њима већина Шкота не слаже.

Слично важи и за Сјеверну Ирску, гдје је "брегзит" поново отворио питање односа са Ирском и Европском унијом. Посебан трговински режим уведен након изласка Британије из ЕУ додатно је показао колико је њен положај специфичан.

БОРБА ЗА БУДУЋНОСТ

Нема назнака непосредног распада Британије. Шкотска нема договорен нови референдум, Велс још нема већинску подршку за независност, а у Сјеверној Ирској нема одлуке о расписивању гласања о уједињењу са Ирском.

Проблем за Лондон је, међутим, што се питање више не може лако вратити у оквир у којем је било прије десет или двадесет година.

Британска влада сада мора да одговара на питање како одржати заједничку државу у којој све више политичких снага у њеним конститутивним дијеловима тражи право да сама одреди сопствену будућност.

ЈУГОСЛАВИЈА И ПАРАЛЕЛЕ

Све то отвара и осјетљиво питање: да ли Уједињено Краљевство полако иде путем који по нечему подсјећа на судбину Југославије? Не треба правити лажну историјску једначину. Британија није Југославија. Нема рат, распад институција нити околности које би упућивале на насилан слом државе.

Али одређена политичка паралела постоји. И једна и друга држава представљају сложене заједнице различитих народа, са различитим историјским идентитетима и погледима на будући облик заједничке државе.

Лондон је деведесетих година био један од најважнијих западних центара који су подржали принцип самоопредјељења и признавање нових држава насталих распадом СФР Југославије. Данас се слично питање, у потпуно другачијим околностима, враћа пред британска врата.

У томе лежи највећа промјена. Расправа више није само о томе да ли Шкотска, Велс или Сјеверна Ирска желе више овлашћења. Све чешће се поставља дубље питање: шта је данас Уједињено Краљевство, јединствена држава која је различитим дијеловима дала различит степен аутономије или заједница више нација које имају право да саме одреде колико дуго желе да остану заједно?

Распад Уједињеног Краљевства није почео. Али је почела озбиљнија расправа о томе шта га држи на окупу. Ако Шкотска настави да тражи референдум, Велс јача захтјев за сопственом државношћу, а Сјеверна Ирска говори о уједињењу са Ирском, Лондон ће се све више суочавати са питањем које је деценијама постављао другима. Не само колико аутономије могу имати. Већ могу ли уопште остати заједно.

Руси о келтском фронту

Руски политиколог Владимир Корнилов оцијенио је да заједнички наступ Шкотске, Велса и Сјеверне Ирске показује јачање центрифугалних тенденција у Британији, али не значи и почетак њеног непосредног распада. Аналитичар Роман Черјомухин сматра да је ријеч прије свега о покушају повећања притиска на Вестминстер, јер се циљеви и економски интереси три национална покрета значајно разликују.

Лондон: Нема распада

Британска влада одбацује тврдње да се Уједињено Краљевство приближава распаду и поручује да је посвећена очувању уније. Британски медији, међутим, признају да Кардифска декларација представља нову фазу притиска на Вестминстер. Шкотска тражи независност, Велс дубљу промјену односа са Лондоном, а Сјеверна Ирска могућност уједињења са Ирском.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.