Све било је политика: Пут без кајања

Пише Томо МAРИЋ

ОТКAКО свијет мјери вријеме мало се шта, или готово ништа промијенило: још један крај године, још једна предизборна кампања, још један избор, а неизвјесност се наставља - којим путем идемо и какав живот нас чека у наредној години. Гдје је у тој свјетској шуми Република Српска која има своје планове, жеље, циљеве, али и своју судбину... Премијер Милорад Додик каже да ћемо корак по корак ићи у боља времена и то поткрепљује подацима које говоре да је много тога доброг започето, не мало и урађено, откако његова Влада влада Републиком Српском. Јавности су махом познати ти подаци: средства добијена од приватизације "Телекома", продаје Нафтне индустрије и Термоелектране Гацко, инвестициони планови за аутопут Бања Лука - Градишка и изградња брзих путева... Критичари, истина не бројни, али их има, износе своја виђења. Понешто оспоравају, понешто подржавају, уз општу генералну оцјену - имамо шансу за искорак ако се сами не спотакнемо. Aнализирају управо продају нафтне индустрије и Термоелектране Гацко, па приватизацију "Телекома", изградњу зграде Владе... што све заједно упозорава да се ми спотичемо прије него што смо и покушали да искорачимо у "свјетлију будућност". Aнализе говоре да су се само незрели и неуспјешни народи исцрпљивали и политичком и интелектуалном дилемом "шта је било кад је било" претварајући је у свом јаду, у трилему "шта би би било да је било" и у том аналитичком лавиринту стизали на маргину друштвене, економске и политичке реалности. Они други - који су знали шта хоће и куда иду - планирали су будућност, знајући да је она неизвјесна исто као и прошлост, али другог пута објективно и нема. Прошлост су, ипак, остављали историји и државним органима, ваљда и једно и друго због тога и постоји, да по слову закона дају коначну одлуку успјешности или неуспјешности. Друштва у цјелини, или политичара као вође једног доба. Живимо у бурном времену које никога не чека. Поготово неће чекати нас овакве какви јесмо - политички фрустриране и историјско-национално незреле, који понос поистовјећујемо са својеглавошћу, а поштење са тврдоглавошћу. Ти и такви уживају у властитом славољубљу, личном опијеношћу, без визије куда и како даље, довољни-ваљда-сами себи. Планетарни реалан живот националну лудост и друштвено-политичку анархију безобзирно економски наплаћује и санкционише. Остају и опстају они који хоће, знају и умију. То је данас реалан свијет. Такав, реалан свијет, за неколико дана, можда и на наше чуђење, избацише Словенца Димитрија Рупела за предсједавајућег Европске уније. Оног Рупела којем се прије двадесетак година велики дио бивше Југославије смијао и извргавао руглу кад је предвиђао куда иде свијет нове фазе глобализације и у којем Словеније неће бити на Балкану. Наши дежурни критичари "свега постојећег" одмах ће одговорити да ће и та "словеначка прича" са Рупелом. Јаншом, Дрновшеком, Бавчаром, Кучаном или без њих, трајати све док Aустријом не завладају мали и велики "Хајдери", а онда ће се видјети "чија мајка црну вуну преде". Можда и то буде истина, али није реалност Европе овог часа. Неријетко, управо тај пут - од нестварног до реалног - ствара моћне и озбиљне државе и народе, а други на том путу нестану. Треба, по логици ствари, одабрати пут без кајања. Све друго, поготово из наше визуре, може и овако и онако, али и поред тога - срећна Нова, 2008. година, она - 2008. година - остаје као апсолутна планетарна реалност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.