Шта се крије иза мигрантског цунамија и удара на шпанску енклаву

Када је десетине хиљада људи кренуло према Сеути, малој шпанској енклави на сјеверној обали Африке, Европа је поново видјела слику коју већ годинама покушава да контролише. Масовни покушај преласка границе није био само нови миграциони талас, већ догађај који је отворио много шире питање: зашто милиони људи напуштају своје домове и зашто ограде, полиција и строжа правила не успијевају да зауставе тај процес.

Криза у Сеути показала је да миграције више нису само питање људи који прелазе границе. Оне су постале мјесто гдје се укрштају демографске промјене, економска неједнакост, безбједносни изазови, регионални сукоби и интереси великих сила. Сеута је у једном тренутку постала симбол много већег проблема. На свега неколико километара сусрела су се два различита свијета: Европа са високим животним стандардом, старењем становништва и потребом за радном снагом и Африка са младом популацијом, великим потенцијалом, али и милионима људи без довољно економских прилика.

Велики удар

Масовни покушај уласка у Сеуту био је један од највећих миграционих удара на спољну границу Европске уније. Према извјештајима са терена, између 50.000 и 60.000 људи покушало је у кратком периоду да пређе из Марока на територију шпанске енклаве, која има нешто више од 80.000 становника.

Многи су покушали да пређу границу пливајући кроз морски пролаз између Марока и Шпаније, док су други покушали да пробију копнене баријере које годинама представљају једну од најчуванијих европских граница.

У хаосу који је настао живот је изгубило више десетина људи. Највећи број страдао је утапањем, али је било и жртава током покушаја пробоја граничних прелаза. Иза бројева о миграцијама налазе се стварни људи који често ризикују живот у покушају да стигну до сигурније будућности.

Према шпанским властима, најмање 70 људи страдало је током покушаја преласка, док су мароканске власти саопштиле мањи број жртава. Шпанске снаге безбједности наставиле су потрагу за тијелима у мору код плаже Тарахал, мјеста гдје је велики број миграната покушао да стигне до европског тла. Шпанија је на критичне тачке распоредила додатне снаге безбједности, укључујући Цивилну гарду, националну полицију и специјализоване јединице. Ипак, већина миграната није успјела да остане на територији Шпаније. Велики број је враћен у Мароко, док су мање групе ушле у процедуре у вези са азилом и миграционим статусом.

Само неколико дана након хаоса Сеута је почела да се враћа уобичајеном животу. Већина од неколико десетина хиљада људи који су ушли у енклаву вратила се у Мароко, док су мање групе остале у парковима, на улицама и у близини привремених прихватних центара. Кафићи и ресторани поново су отворили врата, али је међу становницима остао осјећај несигурности.

Граница историје

Сеута је једно од најнеобичнијих мјеста савремене геополитике. Географски припада Африци, окружена је Мароком, али је политички дио Шпаније и Европске уније. За Брисел она је једна од најосјетљивијих тачака спољне границе Уније. За многе људе из Африке она представља најближи додир са Европом и могућност другачијег живота.

Њен значај, међутим, није настао са миграцијама. Историја Сеуте траје више од 2.500 година. Због положаја на улазу у Гибралтарски мореуз, један од најважнијих поморских пролаза на свијету, кроз њу су пролазили Феничани, Римљани, Византијци, арапске династије, Португалци и Шпанци.

Освојили су је Португалци 1415. године, у вријеме почетка европске поморске експанзије. Након уједињења Португалије и Шпаније крајем 16. вијека прешла је под шпанску власт и тамо је остала и након поновног раздвајања двију држава. Данас су Сеута и сусједна Мелиља једине копнене границе Европске уније са Африком. Због тога њихов значај далеко превазилази њихову величину.

Африка расте, Европа стари

У коријену миграционог притиска налази се једна од највећих демографских промјена савременог доба. Док Европа постаје све старији континент, Африка пролази кроз снажан раст становништва. Према пројекцијама Уједињених нација, број становника Африке могао би до 2050. године достићи око 2,5 милијарди. Посебно брзо расте Нигерија, која већ сада има више од 220 милиона становника и могла би постати једна од најмногољуднијих држава свијета.

Тај раст представља огроман потенцијал, али и велики изазов. Сваке године милиони младих људи улазе на тржиште рада, док многе афричке земље немају довољно развијену индустрију, инфраструктуру и образовни систем да им обезбиједе посао. Просјечна старост у бројним афричким државама је испод 20 година, док је у Европској унији око 44 године. Тај парадокс обиљежиће наредне деценије: Африка има младу популацију која тражи прилике, а Европа има све већу потребу за радном снагом.

Економски јаз, главни мотор

Један од најјачих мотива за миграције остаје огромна економска разлика између Европе и великог дијела Африке. Док Европска унија спада међу најбогатије регионе свијета, бројне афричке државе и даље се боре са сиромаштвом, слабом индустријализацијом и зависношћу од извоза сировина. За младог човјека који нема посао, ниске су му плате и ограничене могућности, ризичан пут ка Европи често изгледа као једина шанса.

Свједочења миграната из Сеуте показују да многи нису кренули након пажљивог плана, већ након комбинације очаја, гласина и увјерења да се отворила краткотрајна прилика. Једна лажна информација на интернету била је довољна да покрене десетине хиљада људи према граници.

Због тога аналитичари упозоравају на то да се миграције не могу дугорочно зауставити само полицијским мјерама. Не постоји довољно висока ограда која може трајно раздвојити просторе између којих постоји огромна разлика у животном стандарду.

Миграције и геополитика

Европска унија је посљедњих година значајно повећала средства за контролу граница, јачање агенције Фронтекс и сарадњу са државама сјеверне Африке. Након кризе 2015. године, када је више од милион људи стигло у Европу, миграције су постале једно од најважнијих политичких питања унутар Уније.

Криза у Сеути показала је и колико брзо миграције могу постати средство политичког сукоба. Док једни траже јачу контролу граница, други упозоравају на опасност од коришћења људске несреће у политичке сврхе.

Критичари сматрају да Европа углавном контролише посљедице, а мање узроке. На миграције утичу незапосленост, ратови, корупција, климатске промјене, слабе институције и недостатак перспективе. Због тога дио стручњака сматра да су потребне веће инвестиције у индустрију, образовање и инфраструктуру афричких држава.

Истовремено, Африка је постала простор новог глобалног надметања. Кина је проширила утицај кроз инфраструктурне пројекте, енергетику и трговину. Русија кроз безбједносну сарадњу и политичке везе. Индија и Бразил такође покушавају да повећају присуство. Африка више није периферни простор. Она постаје једно од кључних подручја будуће глобалне моћи.

Улога Марока

Посебну улогу у цијелој причи има Мароко. Та земља је један од најважнијих партнера Европске уније у контроли миграција, али су њени односи са Шпанијом често били сложени. Главни спор односи се на Сеуту и Мелиљу, које Рабат сматра остацима колонијалне прошлости, док Мадрид инсистира на томе да су то шпански градови. Криза из 2021. године показала је колико миграције могу бити повезане са политиком. Тада је више хиљада људи за само неколико дана ушло у Сеуту након слабљења контроле границе.

Тај случај остао је један од најпознатијих примјера како миграциони таласи могу постати дио дипломатског притиска.

Ко стоји иза таласа

Након најновије кризе појавила су се различита објашњења. Једно упућује на криминалне мреже које зарађују на људима који покушавају да стигну до Европе. Кријумчари често користе друштвене мреже и лажне информације да би створили утисак да је граница лако проходна.

Друго објашњење повезује кризу са политичким интересима и могућношћу да неки актери користе миграције као средство притиска. Појавиле су се и различите политичке тврдње о могућем уплитању спољних актера, али за такве наводе нису представљени докази. Највјероватније је да је криза била резултат више фактора, економског очаја, рада кријумчарских мрежа, дезинформација и ширих политичких тензија.

Упозорење Бриселу

Криза у Сеути показала је да миграције више нису само питање граница. Оне су постале једно од кључних питања 21. вијека у којем се укрштају безбједност, економија, демографија и геополитика.

Европа има право да контролише своје границе и штити своје грађане. Али дугорочно рјешење не може бити само у новим оградама и већем броју полицајаца. Ако се не буду рјешавали узроци због којих људи одлазе, притисак ће наставити да расте. Сеута је зато више од мале шпанске енклаве на афричком тлу. Она је мјесто на којем се види будућност односа Европе и Африке. Будућност неће зависити само од тога колико високе зидове Европа може да изгради, већ и од тога да ли ће са континентом који јој је најближи градити партнерство које ће смањити потребу за очајничким покушајима преласка границе. Јер највећи изазов Европе можда није талас који долази преко мора. Највећи изазов је свијет у којем разлике између богатог сјевера и младог југа постају толико велике да их више није могуће сакрити ни зидовима ни границама.

Тајна служба

Шпанска тајна служба тврди да је масовни упад око 60.000 миграната у Сеуту прошле седмице био организован уз подршку мароканских власти, као вид политичког притиска и освете према Мадриду. Према наводима шпанских медија, тензије су порасле након посјете шпанског премијера Педра Санчеза Алжиру, регионалном ривалу Марока. Рабат већ деценијама полаже право на Сеуту и Мелиљу, шпанске енклаве у сјеверној Африци. Мароканске власти одбацују оптужбе и тврде да мигрантски талас није био организован. Као разлоге наводе ширење дезинформација на друштвеним мрежама и погрешно тумачење одлуке шпанског Врховног суда, због чега су многи повјеровали да ће лакше ући у Шпанију. Истовремено, кријумчарске мреже су преко интернета промовисале Сеуту као улаз у Европу и давале упутства мигрантима за прелазак границе.

Занимљиви бројеви

Површина Сеуте је око 20 квадратних километара. Број становника око 85.000. Граница са Мароком: око осам километара. Од Европе је раздваја Гибралтарски мореуз, широк око 14 километара на најужој тачки.

Магнет

Шпанија је већи дио 20. вијека била земља из које се одлазило. Милиони Шпанаца тражили су посао у Француској, Њемачкој, Швајцарској и Латинској Америци. Преокрет је почео деведесетих година, када су економски раст, развој туризма и потреба за радном снагом претворили Шпанију у једну од главних европских дестинација за мигранте. Шпанија данас има око 50 милиона становника, а више од 10 милиона људи који живе у њој рођено је у иностранству. Раст броја становника посљедњих година углавном је посљедица досељавања, јер је природни прираштај негативан. Мароканци, због географске близине и историјских веза, остају једна од најбројнијих страних заједница у Шпанији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.