Српско питање и национална стратегија

Другим ријечима, пред бројним геополитичким и регионалним изазовима недостајао нам је јасно одређен општи план о властитој будућности, дефинисање темељних и дугорочних циљева политичке заједнице.

Национална стратегија је, дакле, она идеја водиља или низ идеја, замисли и метода о свеобухватној и усклађеној употреби свих националних капацитета за остваривање јавних, државних и народних интереса.

Разрађен план колективне побједе, заједничке визије и воље.

Иако свакодневно из комшилука можемо чути од разних бошњачких, хрватских, албанских, па и црногорских политичара, аналитичара и разних других интерпретатора друштвених процеса како се владајуће елите Србије и Републике Српске тобож стриктно руководе смјерницама из низа „меморандума САНУ-а“, који заправо никада нису постојали или нису сачињени као званични, општеприхваћени и обавезујући документи, ипак и само отварање и проблематизовање питања националне стратегије спољним и унутрашњим непријатељима одмах послужи за распламсавање пропаганде о „великосрпском пројекту“, „српском свету“ и слично. Као што је познато, садржај оног недовршеног и неусвојеног, али жестоко оклеветаног меморандума из 1985/86. одавно је на видјелу јавности да се и свако полуписмен може лако увјерити како то није била никаква тајна и завјереничка стратегија, већ академска јадиковка над тешким положајем српског народа у благопочившој држави (што се касније и потврдило). Истовремено, забринутост истински патриотске и родољубиве јавности због дугог националног тумарања, погубних политичких подјела и понекад фаталних поигравања са идентитетом у доба које многи означавају глобалном и цивилизацијском преломницом, свједочи о судбоносној потреби за чврстим темељама и бистрим оријентирима, разложним одлукама и визионарским акцијама које могу да нам осигуравају опстанак и надахњују напредак.

ПОЛИТИЧКА И КУЛТУРНА ЗАДАЋА

Увјерен да народ који у будућност иде без јасног програма и утврђених тачака властитог питања не може очекивати успјех, чувени српски државник, дипломата, академик и историчар с краја 19. и почетка 20. вијека Стојан Новаковић нагласио је како би у нашој историји много тога било другачије да је српски народ био сложенији, уистину родољубивији, боље организован, просвјећенији и посвећенији општем добру, оданији својој културној задаћи. „Које су наше просвјетне мисли, које ли њихови плодови? Које су наше високе политичке идеје за које ће нас славити потомци послије више стотина година“, Новаковићево је питање чија актуелност данас није ништа мања него прије стотињак година. Ако још узмемо у обзир да су те прве деценије прошлог вијека у култури памћења остале као златно доба које је изњедрило наше најславније научнике, војсковође, политичку и културну елиту која је побједоносно предводила српски народ и државу у два балканска и свјетском рату, какав тек контекст имају наведена питања у нашем добу, након што су потоњи грађански ратови и међународне војне и дипломатске интервенције десетковали национални простор и ресурсе, а антисрпска пропаганда извана и изнутра озбиљно уздрмала (само)разумијевање и (само)поштовање улоге и позиције властите заједнице у регионалним и глобалним процесима.

Кроз историју смо често били присиљавани или смо сами бирали погрешне путеве, трошили националну енергију и ресурсе на политичке циљеве који нису били у интересу српског народа. Сваки пут се показало да се без политичког, социјалног, културног, моралног и духовног компаса не може саградити сигурна кућа, али смо настављали увијек и изнова по старом. Они за које су наши преци гинули поклањајући им слободу и државу називају нас агресорима, а ми још насједамо на шарене лаже о заједничкој будућности и грађанском друштву. О цијени наше слободе и државе погађамо се са западним амбасадорима, бриселским бирократама, бјелосвјетским медиокритетима и манипулаторима. О идеалима нам причају они који воде бригу само о личној користи, а о могућностима слово држе демагози огрезли у корупцији, јавашлуку и нераду.

Зато, да бисмо одговорили на питање у којем правцу се креће српски народ и шта остављамо генерацијама које долазе, прво бисмо морали да размотримо какве уопште нараштаје могу да изњедре наше садашње политичке и културне иницијативе и акције, какве интелектуалне и духовне симболе данас уздижемо, какво је стање јавног морала? Да ли је наша социјална драма манифестација стања политичке и културне реалности? На који начин и какву националну оријентацију заиста афирмишу наши савременици? Шта је кичма српске политике? Чиме бранимо опстанак, идентитет, колективно достојанство? Зашто се понављају трагични расколи у српском друштву? На који начин се могу превазићи подијељеност и раслабљеност у националном парламенту, локалној заједници, у раду, идејама и осјећањима сваког појединца?

Да бисмо савјесно и поштено положили рачуне сами себи, треба да се осврнемо уназад и загледамо унапријед, сагледамо шта је учињено и шта тек треба да се уради, без заваравања, без изговора, него да се истина, ма каква била, изнесе на видјело. Да ли ћемо тако, осим еклатантне дегенерисаности унутар политичке елите, разоткрити и срамни дријемеж, мучну уздржљивост и злокобни опортунизам међу нашим интелектуалцима, просвјетарима, умјетницима, новинарима, привредницима итд., како бисмо коначно започели истинску инвентуру стања колективне свијести.

УНУТРАШЊЕ ПОМИРЕЊЕ

Национална стратегија мора да се темељи на визији политичке, социјалне, културне и духовне перспективе Републике Српске и српског народа у БиХ, српства у цјелини, као и на појединачним одговорностима пред будућим изазовима, прихватањем дужности очувања заједничке отаџбине саграђене идеалима претходних генерација и одбрањене њиховим огромним жртвама. То је стратегија васпитавања и оплемењивања друштва у интересу долазећих нараштаја, посвећености у подизању самопоштовања и самопоуздања српског народа. С циљем заштите и афирмације његове политичке воље, социјалне виталности, културног идентитета и историјског памћења, неопходно је да се постигне најшира сагласност о начелима заједничког дјеловања. Да би се могла стваралачки посветити својим стратешким циљевима, Република Српска се не смије исцрпљивати сталним унутрашњим сукобим и подјелама, али мора и умјесније да се носи са политичком пропагандом која се води против српског народа и његових виталних интереса.

Крајња је потреба да се обједине сви демократски и патриотски потенцијали, коначно пробуде, усправе и испрсе оне родољубиве снаге које не покрећу ускогруда дневнополитичка стајалишта, затим додворавање домаћим и страним моћницима, а понајмање малодушност, нихилизам и самомржња. Не смијемо дозволити да се због појединачних рђавих случајева изгуби из вида општи интерес. Потпуно је погрешна теза да од српске слоге и јединства корист може имати само власт. Неслога треба престати да буде највећи, а често и једини аргумент постојања нашег политичког живота, под истим барјаком сви морају да се боре за суверенитет и самосталност, али и за демократију и људска права. Партијске припадности не могу да буду уједно и мјерила националне припадности, као што ни идеолошке различитости не смију да расклимавају оквире грађанске и патриотске одговорности. Национално помирење је помирење са собом.

И данас је актуелно стајалиште Светозара Марковића старо више од 150 година  да је јединство српског народа најреволуционарнија мисао која постоји на цијелом Балкану од Стамбола до Беча. Са идејом националног јединства, додао би Црњански, ми смо и у најтежим тренуцима имали снаге, трпељивости, морала и оптимизма. Али политичко и културно јединство српског народа не може да буде циљ, већ је средство, како у борби против оспоравања наших националних и државотворних интереса, тако и против обезличавања српског идентитета и разарања традиционалних вриједности. Колико год се чинило да смо дотакли дно, вјера у српски народ и његову будућност не смије да се изгуби. „Тако је често бивало у српској историји: дуго нас нема, заборавимо све и не можемо ништа, а онда се преко ноћи присјетимо свега и надокнадимо све“, написао је једном Матија Бећковић. Али да бисмо се вратили себи морамо прво да се усправимо, стресемо, оплеменимо и дисциплинујемо. Из јавне сфере мора се измјестити начин на који се воде политички спорови, нарочито они који су крајње безначајни за општи интерес, а удешавањем политичких стајалишта да се оствари искрена и права слога као средишња тачка око које се усредсређује друштвени живот. Око судбоносних питања увијек мора да постоји чврст национални консензус. Коначно је потребно да дође до јачања ауторитета који имају упориште изван политике, односно до деполитизације или бар департизације високошколских установа, просвјете, културе, привреде, здравства...

Зрелост националне политике једног народа огледа се и у степену његове способности да критички преиспитује своју прошлост и да без предрасуда, илузија и малодушности обликује своју садашњост. Наш идентитет, наш политички и културни образац, наша морална и духовна организација морају да буду прворазредна брига српских интелектуалаца. Погрешно је увјерење да је наша богата историја довољан гарант да српски идентитет ништа не може да доведе у питање и да без сталне бриге о њему можемо опстати као национална заједница. Та опасност је нарочито изражена код дијела српског народа који живи изван националне државе, гдје га правне везе са другим државама и утицај њених агенаса социјализације упућују на другачије системске интеграције, потхрањују осјећај припадности политичком колективу, учествовању у церемонијама које нису истовјетне са његовом етничком и културном заједницом, оном са којом дијели исте духовне вриједности и историјско сјећање. Незамјенљива вриједност моралности нашег народа треба да буде узор и инспирација српским интелектуалцима и политичарима, а нарочито институције морају да поврате повјерење и морални ауторитет. Промјене које прижељкујемо не зависе од броја, већ од карактера људи који ће их покренути. Зато је важно да стварамо услове за васпитање покољења чврстих карактера и високог идеализма од чије вриједности ће зависити суштински избори у будућности.

(Пројекат „Српска идеја - сагласје генерација: Српска политичка и културна мисао и како се социјализују нове генерације“ Катедре за политикологију ФПН-а у сарадњи са историчарима са Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци подржан је од Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске)

НЕ РИЈЕЧИМА, ВЕЋ СРЦЕМ

Подсјећајући да у политици постоје оне ствари о којима се говори, али ништа не ради и оне на чијем остваривању се ради, али се о њима не говори, професор Мило Ломпар српску културну политику, као оглашени циљ српске државне политике, означава оним о чему се прича али не ради, политику која постоји на ријечима, али не и у срцу. Политичка и интелектуална свијест трага за својим лишеним српским становиштем, поново јој се намећу „граничници“ у име регионалне сарадње, добросусједских односа, обнове „југосфере“, европске перспективе, тобожњег суочавања са прошлошћу. У том трагању наставља се и процес самопорицања, занемаривања и одрицања властитог националног идентитета.

СВЕСРПСКИ САБОР

Почетком јуна ове године  у Београду је одржан Свесрпски сабор на којем  су политичка вођства, представници законодавне и извршне власти, академија наука и умјетности, уз благослов Српске православне цркве, начинили значајне искораке у институционалном повезивању српског народа у Србији, Републици Српској, Федерацији БиХ, Црној Гори, Сјеверној Македонији и Хрватској, с циљем заједничког креирања националне политике. Према Декларацији о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, која је усвојена на заједничкој сједници влада Србије и Републике Српске, предвиђено је да се сабор састаје сваке двије године, као и да се формира Национални савјет српског народа. Декларација је усвојена и у народним скупштинама.

У складу са Дејтонским мировним споразумом успостављени су специјални и паралелни односи Републике Српске и Србије за сарадњу у областима привреде, науке и технологије, образовања, културе и спорта, здравства и социјалне политике, туризма итд.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.