С обје стране Дрине: Тмурна времена

Пише Бранимир-Бата ГРУЛОВИЋ

ТМУРНО небо над Београдом. Кошава по асфалту ваља одбачене најлон кесе, флаше и ко зна шта још. Није пуно хладно. Зубато сунце се безуспешно хрве са облацима, а фијук ветра повећава осећај хладноће. Ходам по улицама града у ком сам се родио, одрастао, породицу стекао и из ког сам због стицаја чудних околности добровољно отишао. Улазим у једну од ретких сачуваних београдских кафана, где сам доживео своје прво пијанство, ту одмах иза ћошка улице у којој сам одрастао. Осврнем се око себе, не познајем никога. Нека нова смркнута лица. Нема локалних пијанаца и бонвивана. Ни конобари нису они стари, насмејани, који су са пуно шарма од гостију узимали лову. "Вињак нисте имали двадесет динара..." Седнем за сто у ћошку, да ми задимљена сала у целости буде доступна погледом. Кафа, из џезве, бакарне, врати ме на тренутак у младост. Младост, шта је то? Ја сам још млад, само се године нагомилале... Мисли ми лете тамо-овамо и један поглед, преко рамена, кроз прозор, подсети ме на речи мог покојног оца Гојка, изговорених баш у овој кафани, пре тачно две деценије: "Запамти сине Југославија ће се распасти у крви до колена". Помислих, Боже ме опрости, мој отац пролупао, и тада сам скренуо поглед на тај исти прозор. Како је проклето био у праву, стидим се што сам, у том тренутку, ружно о њему мислио. И ево нас сада где смо, а где смо били и ко смо били... Чини ми се да смо били већа господа док смо се ословљавали са "друже". Пар телефонских позива и скупи се моје друштво из старог краја. Као да смо се колико јуче видели причамо о спорту, политици, Космету, белосветским заверама... Сви једва чекају да се прича о Космету оконча, као да је то једина препрека да се крене даље. Сви до једног кажу, ма нек' све иде у..., знате већ где, нека се и та епизода заврши. У нашу дубоку животно "филозофску" расправу умеша се нама непознати лик и гласно рече: "Господо, Цар Лазар је поражен на Косову, а Слоба је Косово изгубио", изговори то и нестаде у густом диму испушених цигарета. Настаде тишина. Ноћ се спустила на Београд. Кошава и даље дува. Разиђосмо се, моји пријатељи и ја, као да ћемо се поново срести на истом месту у исто време, већ колико сутра. Болно је признати да града моје младости више нема. Погледам у правцу Aвале и сетих се да ни торња, симбола Београда, тамо нема. Гради се нови, по оригиналним пројектима, али није то исто. Нема много тога још, нека нова времена су дошла. Са новим временом требало би да нам се деси јасна децидирана дистанца од злочина. То је оно што мора да се деси у сваком народу на овим нашим балканским просторима. То је потребно да би се ослободили појединачно и као народи од кривице. Тај чин катарзе још чекамо. A без доживљене катарзе једноставно не можемо даље...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.