S obje strane Drine: Tmurna vremena

Piše Branimir-Bata GRULOVIĆ

TMURNO nebo nad Beogradom. Košava po asfaltu valja odbačene najlon kese, flaše i ko zna šta još. Nije puno hladno. Zubato sunce se bezuspešno hrve sa oblacima, a fijuk vetra povećava osećaj hladnoće. Hodam po ulicama grada u kom sam se rodio, odrastao, porodicu stekao i iz kog sam zbog sticaja čudnih okolnosti dobrovoljno otišao. Ulazim u jednu od retkih sačuvanih beogradskih kafana, gde sam doživeo svoje prvo pijanstvo, tu odmah iza ćoška ulice u kojoj sam odrastao. Osvrnem se oko sebe, ne poznajem nikoga. Neka nova smrknuta lica. Nema lokalnih pijanaca i bonvivana. Ni konobari nisu oni stari, nasmejani, koji su sa puno šarma od gostiju uzimali lovu. "Vinjak niste imali dvadeset dinara..." Sednem za sto u ćošku, da mi zadimljena sala u celosti bude dostupna pogledom. Kafa, iz džezve, bakarne, vrati me na trenutak u mladost. Mladost, šta je to? Ja sam još mlad, samo se godine nagomilale... Misli mi lete tamo-ovamo i jedan pogled, preko ramena, kroz prozor, podseti me na reči mog pokojnog oca Gojka, izgovorenih baš u ovoj kafani, pre tačno dve decenije: "Zapamti sine Jugoslavija će se raspasti u krvi do kolena". Pomislih, Bože me oprosti, moj otac prolupao, i tada sam skrenuo pogled na taj isti prozor. Kako je prokleto bio u pravu, stidim se što sam, u tom trenutku, ružno o njemu mislio. I evo nas sada gde smo, a gde smo bili i ko smo bili... Čini mi se da smo bili veća gospoda dok smo se oslovljavali sa "druže". Par telefonskih poziva i skupi se moje društvo iz starog kraja. Kao da smo se koliko juče videli pričamo o sportu, politici, Kosmetu, belosvetskim zaverama... Svi jedva čekaju da se priča o Kosmetu okonča, kao da je to jedina prepreka da se krene dalje. Svi do jednog kažu, ma nek' sve ide u..., znate već gde, neka se i ta epizoda završi. U našu duboku životno "filozofsku" raspravu umeša se nama nepoznati lik i glasno reče: "Gospodo, Car Lazar je poražen na Kosovu, a Sloba je Kosovo izgubio", izgovori to i nestade u gustom dimu ispušenih cigareta. Nastade tišina. Noć se spustila na Beograd. Košava i dalje duva. Raziđosmo se, moji prijatelji i ja, kao da ćemo se ponovo sresti na istom mestu u isto vreme, već koliko sutra. Bolno je priznati da grada moje mladosti više nema. Pogledam u pravcu Avale i setih se da ni tornja, simbola Beograda, tamo nema. Gradi se novi, po originalnim projektima, ali nije to isto. Nema mnogo toga još, neka nova vremena su došla. Sa novim vremenom trebalo bi da nam se desi jasna decidirana distanca od zločina. To je ono što mora da se desi u svakom narodu na ovim našim balkanskim prostorima. To je potrebno da bi se oslobodili pojedinačno i kao narodi od krivice. Taj čin katarze još čekamo. A bez doživljene katarze jednostavno ne možemo dalje...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.