ПОГЛЕДИ Коме је потребна БиХ

БиХ је сложена, специфична и јединствена државна заједница по готово свему што је твори.

Постало је заморно понављање свих БиХ спецификума. Зашто се сви ми - било да се ради о научницима, политичарима, просвјетним и културним радницима, пословним људима - изнова и изнова бавимо БиХ? Зашто БиХ прераста у празну љуштуру, без суштинских елемената на којима треба да почива нека држава? Зашто БиХ посједује само основне (формалне) елементе за унутардржавну егзистенцију и нема фактичког капацитета за одржавање међународноправних односа? Без претензија да се дају коначни одговори на ова питања, неки од разлога се могу таксативно навести.

1. БиХ у модерном смислу никада раније није била држава. Историјски посматрано, било да је представљала полусамосталну област, или краткотрајну краљевину чији је први владар Стефан Твртко Котроманић крунисањем узео титулу “Краља Србима и Босни и Поморју и Западним странама” у средњем вијеку, или да је била у саставу Отоманског султаната, или пак Аустроугарске и касније СФРЈ, увијек је била бременита тензијама, а неријетко и поприште сукоба народа који су настањивали овај простор. Питање идентитета и произвољно тумачење историјских чињеница све вријеме оптерећује ове области. За ову територију појам кризе је константан кроз цјелокупну њену историју. Тако је и данас. Још од 1991. и почетка југословенске кризе не постоји консензус у погледу статуса, природе и унутрашњег уређења БиХ између три конститутивна народа, што је и један од главних узрока за избијање грађанског рата на овим просторима. Иако је постигнут споразум у Дејтону, БиХ није држава по мјери три конститутивна народа и два државотворна ентитета, јер је политичко Сарајево по својој мјери тумачило оно што је написано у његовим анексима.

2. Унутрашњи медијски и стручни дискурс, али и јавно мњење, уопште, још од 90-их година су подијељени. Када се прате медији може се стећи утисак као да живимо у двије, или пак, три реалности, а у стручној сфери полазне основе су супротне, док је конфронтација аргумената директна и непомирљива. Односи између конститутивних народа су потпуно радикализовани што је, консеквентно, довело до неуспјеха концепта мултикултуралног приступа Европске уније у БиХ. Покушаји изградње “грађанске” државе и унитаризације под окриљем “функционалности” показали су се само контрапродуктивним и разоткрили су стварне намјере политичког Сарајева, а то је успостављање државе по мјери бошњачког народа. Све је почело још 2000. када је Уставни суд БиХ донио “одлуку о конститутивности” на основу произвољног и паушалног тумачења правне природе преамбуле Устава. Тада је донесена одлука прегласавањем српских и хрватских судија у Уставном суду. Потом смо имали значајне измјене у државном уређењу БиХ, којима је пренесен велики број надлежности са ентитета на заједничке органе. У погледу наведеног дошло је до кулминације у фебруару 2017. када се актуелизовало питање ревизије пресуде Међународног суда правде у случају БиХ против Србије. Након тога наставило се континуирано подношење захтјева у вези са читавим низом закона пред Уставним судим БиХ од стране бошњачких политичких функционера, који за циљ имају нарушавање тешко успостављене расподјеле надлежности између Републике Српске и БиХ. Све ово нас враћа на питање консензуса, равноправности, али и легитимности.

3. Дејтонски мировни споразум је само ријешио питање мирне коегзистенције и дефинисао основне механизме функционалности два ентитета и три конститутивна народа. Његовим потписивањем успостављен је одржив мир и утврђени су односи између Срба, Хрвата и Бошњака, те положај Републике Српске и ФБиХ као државотворних ентитета, који су 1995. своју конститутивност уградили у БиХ. Тачно је да је овим споразумом потврђен међународноправни континуитет БиХ из 1992. године, на основу чега је она наставила свој живот у међународној заједници. Међутим, исто тако је дефинисано да је унутрашње државно уређење у потпуности измијењено, чиме је потврђен континуитет постојања ентитета, који је започет њиховим конституисањем, Републике Српске 1992, односно ФБиХ 1994. године. Сљедствено овоме у Уставу БиХ - Анексу IV споразума извршена је расподјела надлежности између ентитета и заједничких институција у којој се јасно види да су главни носиоци суверене власти ентитети. Овај документ, као међународни уговор јавноправног карактера је темељ БиХ, док су анекси садржани у Дејтонском мировном споразуму правни основ према којем БиХ као заједница може постојати. Овдје се још једном морамо вратити на питање консензуса, јер је Дејтонски споразум ин тото посљедња конституционална ствар око које су се непосредно усагласили конститутивни народи, односно њихови представници у Дејтону.

4. Високи представник за БиХ успостављен је 1995. и то као врховни тумач за цивилни дио споразума, паралелно са постојећим (оружаним) мировним мисијама које су доцније еволуирале. Његов утицај је из године у годину растао. Временом је високи представник прерастао у Институцију високог представника, а мировне мисије су постале НАТО мисије. Усвајањем Закључака Бонске конференције 1997. успостављена је вањска намјесничка власт, чиме је дерогиран уставноправни поредак БиХ, а тиме и добрим дијелом и Дејтонски мировни споразум.

5. Од закључења Дејтонског мировног споразума сукоб је настављен, мада политичким средствима, притисцима, условљавањима и директном конфронтацијом политичких платформи, циљева и концепата, опет артикулисаних од стране представника три конститутивна народа. У том смислу Бошњаци, односно бошњачке политичке партије су најагресивније и покретале су низ кампања за укидање Републике Српске и пренос надлежности на заједнички ниво. Покушаји унитаризације БиХ и дискриминација друга два конститутивна народа (Срба и Хрвата) је константна. Континуирано се тражила ревизија Дејтонског мировног споразума. У више наврата су се наметала питања уставних реформи и преноса надлежности. С друге стране, иницијативе из Републике Српске су најчешће биле блокиране. Захтјеви и иницијативе су све ове године покретане и пред институцијама БиХ, а које су неријетко стајале иза такве политике због доминантног бошњачког фактора. У том смислу треба посматрати и подношење више захтјева за оцјену уставности и доношење одлука Уставног суда БиХ о конститутивности, грбу и химни, празницима, Дану Републике Српске, пољопривредном земљишту, унутрашњој пловидби, високом образовању, техничким прописима, концесијама, стварним правима, шумама итд. Сви ови захтјеви покренути од представника Бошњака сачињени су с циљем одузимања надлежности Републике Српске и преношења компетенција на заједничке институције БиХ.

Чињеница је да се читаво бх. друштво деценијама, па и вијековима врти у круг, постављајући иста питања, покушавајући да пронађе другачије, или пак, нове одговоре. Проблем је у томе што су питања све вријеме иста и што су поједини дијелови хипотезе непромјенљиви. То су они дијелови који, на овај или онај начин, имају директну везу са политичким Сарајевом и једним дијелом међународне заједнице. Зато није ни чудо што се стално враћамо на почетак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.