Поглед уназад: Велина времена

Пише Гојко ДAКИЋ

Захваљујући бану Светиславу - Тиси Милосављевићу, Бања Лука је још почетком прошлог вијека добила европско језгро града. Бугојно је захваљујући ауторитету лидера босанских комуниста Бранка Микулића израсло у снажан индустријски центар, док је Фикрет Aбдић у Великој Кладушу створио југословенско привредно чудо - Aгрокомерц. Дугогодишњи директор ситничке задруге Велимир - Веле Стојић био је скромнијих амбиција. Желио је да од Ситнице направи примамљиву привредно-туристичку дестинацију на Змијању. Није успио. На руку му нису ушле политичке и друштвене прилике времена у коме је живио. Није Веле, попут Милосављевића и Aбдића, имао јако политичко залеђе да би остварио своју визију развоја Ситничког платоа. Његово настојање да Ситницу изгради у атрактивно излетиште и колико толико подношљиво мјесто за живљење можда би се и остварило да га нису оптуживали да је током оног рата шуровао са четницима Уроша Дреновића. Ту моралну наљепницу је носио читавог живота. Комунистичке власти знале су да то искористе. Као јединог квалификованог трговца Велу су 1946. године поставили за управника Земљорадничке задруге. Било је то у вријеме суровог провођења аграрне реформе и "добровољног" прикупљања "вишка љетине" од осиромашеног сељака. По налогу Повјереништва за привреду кључког среза Веле је у сиромашном Раткову морао да сакупи више зоби, јечма, пасуља, вуне и масти, него Смајо Џафић у питомој Саничкој долини. Била су то, како је касније говорио пријатељима, његова прва разочарења у нову комунистичку власт. Послије тог смутног периода отимачине и подруштвљавања сељачке земље на ред је дошла обнова Ситнице. Требало је прво изградити симболе социјалистичке власти: партизанско гробље, задружни дом, амбуланту, школу, па тек онда обнављати порушена огњишта. Док су друга подручја кључке општине добијала струју, у ситничком крају су све до касних седамдесетих година жмиркале петролејке. Подручје је носило етикету четничког краја и свих тих година је било под строгим политичким и економским санкцијама кључких власти. Да се неповјерује да такав статус није имала Саница која је била највеће усташко упориште током Другог свјетског рата. Санички кољачи су скоро истријебили српско становништво у Биљанима, Пиштаници, Присјеци, Будељу.... Без обзира на то у Саници је одмах послије рата изграђена пилана, затим фабрика шперплоче и фурнира и на крају фабрика панел плоча. И не само то. Саничани су годинама држали кључне политичке функције у кључкој општини. За то вријеме, Веле је са малобројним сарадницима успио да освијетли подручје, доведе воду, изгради неколико стамбених зграда и самопослугу. Био је природно оштроуман човјек, огромне енергије и урођеног смисла за руковођење. У свако доба дана и ноћи у динар је знао пословање задруге. Ситница би можда више напредовала да се Веле понизно улагивао ондашњим властодршцима. Да је на то пристао она би данас вјероватно била оно што је у плановима "црно-жуте" монархије требала да буде: "ваздушна бања" и центар зимског и рекреативног туризма Змијања. Aли Веле није био полтрон, преливода и улизица. A управо то се није допадало подмитљивој кључкој комунистичкој властели. Био је и остао поштењачина, скроман и честит домаћин, човјек патријархалног васпитања. И поред свих неправди које су га пратиле, Велимир Веле Стојић је за Ситницу био и остао најпопуларнија и најзначајнија личност свог времена. Он је годинама успјешно кормиларио ситничком задругом која је била један од најуспјешнијих колектива кључке општине. За њу се знало од Сплита до Кикинде, од Прилепа до Новог Места. Ситничка задруга је добро пословала, а сав остатак дохотка одлазио је у општински Фонд за развој села. Сва та добит највише је завршавала у Саници која је, у међувремену, асфалтним путем (18 километара) повезана са Кључем. Ситници није омогућено да асфалтира ни четири километра пута како би се спојила са магистралом Јајце - Бихаћ. Када је средином седамдесетих одбио да задругу интегрише са осталим кључким задругама које су грцале у губицима, Веле је по кратком поступку смијењен. Само захваљујући Груји Бијелићу и Божи Ђукићу који су га наслиједили није се нашао на улици. Постављен је за комерцијалног директора задруге. И на том послу његове способности су дошле до пуног изражаја. Кад нико није могао добити жељезо из Зенице, Веле га је добио. Кад нико није могао натоварити цемент у Сплиту, Велиним камионима је био отворен пут. Кад на тржишту није било "лада" или "застава", за Велу их је било... Има је жељу да изгради и цркву на Ситници, али није успио. Није ни чуду јер током свих тих година у кључкој општини, у којој су Срби били већинско становништво, није подигнута ни једна црква, док је обновљено или изграђено једанаест џамија. Умро је почетком ратних сукоба у БиХ. Сахрањен је на мјесном гробљу у Ситници.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.