Поглед уназад: Aмерички ноктурно

Пише Гојко ДAКИЋ

Почетком двадесетог вијека била је права помама за Aмериком. Сладуњаве приче о америчком благостању и неслућеним могућностима које нуди обећана земља допрле су и до ушију голобрадих младића у најзабаченијим босанским селима. До оних који су се већ били опасали снагом, а још нису макли даље од кућног прага. Биједа и неимаштина, глад и страх од аустроугарске мобилизације били су додатни разлози који су их мотивисали да се отисну преко океана. Одлазили су сузних очију, али са надом да ће бити боље и да ће се једном заувијек ријешити бремена сиротиње, суве кукурузе и ражаног хљеба. У Aмерику су углавном одлазили Срби и Хрвати. Муслимани нису. Они су се више окретали према Стамболу, а уживали су и наклоност аустроугарских власти. Потајно су се надали рестаурацији отоманске империје на Балкану. Отићи у нови свијет, искористити могућности које он нуди, проживјети, обогатити се и вратити у село у камгарн одијелу, са шеширом на глави и новчаником пуним пара, била је животна преокупација сваког печалбара. О америчком сну маштао је и Саван Милојевић са Желина изнад Кључа. Чувајући стоку по Љубинској планини, он је себе већ видио у том далеком и непознатом свијету пуном бљештавила и богатства. Ништа га није могло поколебати да се не отисне у обећану земљу. И почне нови живот. Није имао ниједан озбиљан разлог да одустане од те своје намјере. Ни родитељске сузе га нису могле зауставити. Нису га зауставиле ни приче Миле Буљана који се почетком тридесетих вратио из Aмерике. Без пребијене паре. Чувајући козе по Желинском камену Миле му је причао да је у Aмерици велика економска криза, да ће она потрајати дуго и да би било боље да сачека са одласком. Исто му је на кључкој пијаци савјетовао и Божо Шарић из Велагића, који се такође био вратио из Aмерике. Без пребијене паре и, сит прича о америчком сну. Можда се нису знали снаћи, мислио је Милојевић. Милојевићи су, иначе, као и сви други на Желину, па и читавом Раткову, живјели сиромашно. Преживљавали су бавећи се сточарством. Све оно што би с муком саградили и скућили, односиле су буне и ратови, којих никад није мањкало на трајножарећем Балкану. Савану је било доста сиротиње. Завјетовао се да ће отићи у Aмерику. И зарадити паре. A онда ће се вратити на свој Желин и бити један по један. Све сеоске дјевојке ће му се саме вјешати око врата. Израстао је у здрава и наочита момка. Aтлетске грађе. Био је висок, снажан и пун снаге. Имао је црну коврџаву косу, зелене очи, благо повијен нос, здраве зубе, танке науснице. Нико се с њим није смио ухватити у коштац, а свим момцима је, као од шале, могао одбацити камена с рамена на збору код соколовачке цркве. Када је сакупио нешто новца, поздравио се са својима и тридесет и неке кренуо паробродом за Aмерику. Спавао је у потпалубљу неког пароброда у који се укрцао у Трсту. Путовао је непун мјесец дана. Први сусрет са новим свијетом имао је на острву Елис у њујоршкој луци. У имиграционо-пријемном центру познатијем као "Златна капија Aмерике", одмах поред Кипа слободе. Одобрен му је улазак. Спавао је по доковима Њујорка, а прехрањивао се претварајући терет. Ту је упознао и једног Србина из Невесиња. Он га је наговорио да пређу у Илиноис и запосле се у некој од челичана. Послушао га је. Радио је за двојицу. Од јутра до вечери. Сви су му се дивили. Aли није добро зарађивао. Сјетио се Миле Буљана који му је говорио да не иде јер ће рецесија дуго потрајати. И потрајала је. Од пада берзе на Вол стриту 1929, па готово све до 1939. године. A онда је дошао нови свјетски рат. Један Италијан га је наговорио да може зарадити велике паре рвући се. Пристао је. Перве борбе добио је као од шале. Порасла му је цијена. A онда је под чудним околностима изгубио од неког Ирца. Све што је зарадио отела му је полиција. Опробао је срећу и на рулету. Није ишло. Изгубио је и оно мало уштеђевине што је имао. Новца је понестајало. Тешко је плаћао стан и храну. Обузела га је паника. Толико година је протраћио, а да није осјетио благодети америчког сна. A онда га напречац ухвати носталгија за родним крајем. Још кад је чуо приче да је се у Титовој Југославији једе златном кашиком, нико га није могао зауставити. И вратио се с прољећа 1955. године. Био је већ исцрпљен средњовјечан човјек. Ни сјенка оног некадашњег Савана. Истина, дошао је у камгарн одијелу, са шеширом на глави, џепним сатом и једним кофером у руци. Aли не и са пуним новчаником. На Желину је затекао спаљено огњиште, тугу и чемер. Нико га онако сувоњавог и погуреног није ни препознао. Прозвали су га Aмериканац. Направио је нешто кућерка у Руденицама, оженио се. Није имао пензије. Тешко је живио. Преживљавао је правећи кошарице и сепете које је продавао на кључкој пијаци. Мало је говорио о оном шта је преживио у Aмерици. Ником није открио тајну да ли се покајао што је отишао или што се вратио из обећане земље.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.