Поезија племенитог и отменог родољубља

Милан Ракић, заједно са Aлексом Шантићем и Јованом Дучићем, спада у највеће српске пјеснике.

Овај пјесник, академик, позоришни критичар и дипломата био је члан Српске краљевске академије и предсједник српског ПЕН клуба.

Многи га сматрају једним од најзанимљивијих српских пјесника с почетка XX вијека. За собом је оставио невелик опус, али је у српској књижевности оставио велики траг као пјесник модерног сензибилитета, који је у поезију унио нове квалитете - интелектуалну скепсу и песимизам, сензуалност и иронију.

Педесетак пјесама које је објавио спадају међу највише
домете српске лирике с почетка XX вијека.

Породица и школовање

Рођен је у Београду 30. септембра 1876. године. Потиче из угледне београдске породице. Његов отац био је Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Aна је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића.

Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а право у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.

Дјела

Ракић се својим првим пјесмама јавио у "Српском књижевном гласнику" 1902. године. Потом је објавио двије збирке пјесама (1903. и 1912), које су и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравили. Већ у првим пјесмама се јавио као оформљен пјесник.

Имао је велику библиотеку и преводио је Игоове "Јаднике".

Написао је мало, свега око педесет пјесама и доста рано је престао да пише.

Ипак, његове малобројне пјесме одликују се највишим умјетничким особинама и представљају врхунац у изражају оне пјесничке школе коју је основао Војислав Илић.

И он је пјесничку вјештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. У његовим пјесмама преовлађује осјећање опште недовољности, биједе и скучености живота.

Родољубива поезија

Заједно са Шантићем, Ракић је најуспјелије обновио родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово родољубље је отмено и племенито, прожето дискретношћу.

Ракићева љубавна поезија открива двоструко лице љубави: с једне стране жудњу за тјелесним спајањем, а с друге, невеселу и обичну стварност живота удвоје.

Његове најуспјелије пјесме су "Долап", "Туга", "Опроштајна пјесма", "У квргама", "Јефимија", "Симонида", "Напуштена црква", "Орхидеја", "Љубавна пјесма", "На Газиместану"...

Преминуо је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.