Петар Кунић о "априлском пакету" након 20 година: Хтјели су да потпуно развласте Српску

Претходних дана навршиле су се пуне двије деценије од покушаја уставне реформе у БиХ, познате као "априлски пакет", једног од најконтроверзнијих политичких пројеката у постдејтонској ери.

Иако никада није усвојен, овај пакет и данас изазива подијељена мишљења, јер га једни виде као пропуштену прилику за функционалнију државу, док други сматрају да би његово усвајање значило озбиљно слабљење ентитетских надлежности.

О дешавањима иза затворених врата, политичким притисцима и улози домаћих и међународних актера за "Глас" говори тадашњи потпредсједник Уставноправне комисије Парламентарне скупштине БиХ и посланик Петар Кунић који наводи да је тада у преговорима спријечио доношење рјешења које би ентитете, односно Републику Српску у конкретном случају, у потпуности развластило.

ГЛАС: Навршило се пуних 20 година од фамозног "априлског пакета". И данас се о тим приједлозима уставних промјена полемише. Како сте то тада доживјели као активни политичар у БиХ?

КУНИЋ: Тада сам био потпредсједник Уставноправне комисије у парламенту, па сам био ближе упознат са процедуром. Када смо добили на у комисију приједлог амандмана био сам запрепаштен јер је фактички драстично мијењан Устав БиХ на штету ентитета, односно на штету Републике Српске у конкретном случају. Радило се о томе да су тим приједлогом пренесене готово суштинске надлежности ентитета. Прво ме запрепастила чињеница да је то прошло стручну комисију, која је имала задатак да правно и нормативно дефинише уставне амандмане, а претходно је то прошло и кроз руке политичких лидера. Не знам колико је корисно да спомињем тадашње лидере.

ГЛАС: Подсјетите нас ко су тада били лидери.

КУНИЋ: Чавић, Иванић и Додик. Дакле, они су прихватили нацрт тих амандмана који су радикално деградирали позицију Републике Српске. Наиме, ради се о сљедећем. Први пут те 2006. године формулишу се амандмани на Устав БиХ. До тада је то ишло одлуком високог представника или договором међу политичарима, а парламент је то усвајало. Овдје се ради конкретно о амандманима који суштински мијењају Устав у корист државе. Дакле, врше централизацију државе, а на штету ентитета. Да су прихваћени амандмани, ентитети би постали административне јединице и били би разријешени моћи. Према предложеним амандманима, БиХ би имала једног предсједника, два потпредсједника, који би се мијењали по принципу ротације, а бирао би их парламент, а не народ. У извршној власти увео би се систем премијера без већег утицаја ентитета. Број посланика у Представничком дому био би повећан са 42 на 83, а три би припала осталима. Дом народа би се повећао са 15 на 21 делегата, с тим да би могао расправљати само о виталном интересу. И сада долазимо до те суштине. Дакле, Дом народа више не може бити нека кочница у даљној процедури, него само по питањима од виталног интереса. Сви остали закони доносили би се у Представничком дому, не у парламенту, него само у једном дому. Дакле, ту Представнички дом мијења своју позицију и постаје парламент, јер је Дом народа задужен само за витални интерес. Предложене промјене садржавале би подијељене надлежности, тако да би се постојећим државним надлежностима додале пољопривреда, науке, технологија и локална самоуправа. Овдје је веома значајно поменути локалну самоуправу коју би регулисао парламент, односно Представнички дом. Ту долазимо и до оне кључне подвале уставних промјена и она се односи на Парламентарну скупштину која би требала постати ексклузивни и искључиви носилац власти у БиХ. Тиме је парламент требао добити право да искључиво доноси законе, а ентитети се фактички негирају. Ми (Тихомир Глигорић и Петар Кунић, оп.а.) смо предложили амандмане на тај приједлог, јер нисмо видјели ентитете да могу да доносе законе. Ако је парламент БиХ ексклузивни носилац законодавне власти у земљи, онда ентитети фактички немају могућност да доносе законе. И то је кључна одредба. Моја идеја је била да се стави приједлог за промјену тог амандмана и то у смислу да се та одредба брише. Односно, да надлежности парламента БиХ буду у складу са постојећим Уставом, да се не додаје никаква надлежност.

ГЛАС: Шта се даље дешавало?

КУНИЋ: После тога, на Уставноправној комисији ми смо разматрали амандмане који у пакету нису прихваћени. Међутим, дали смо до знања да је већина амандмана прихватљива да би "навукли" на разговоре америчког амбасадора. Рекли смо да ћемо гласати за те амандмане уколико се измјене те одредбе на којима смо инсистирали. Обавили смо три разговора са секретаром америчке амбасаде, гдје смо тражили промјену у двије одредбе које су се односиле на надлежност Парламентарне скупштине. Први разговор није успио, као ни други, док је трећи био успјешан јер су прихваћени наши приједлози. Зашто? Зато што су им недостајала два посланика да гласају "за". Ми смо се изјавили да ћемо гласати "за", ако прихвате те суштинске измјене. И то је Даглас Меклхејни, тадашњи амбасадор САД-а, прихватио и позвао политичке лидере на састанак ноћу, негдје око поноћи. Ишли су Чавић, Додик и Иванић. Мислим да су ишли хеликоптером и Додик је назвао мене и питао шта треба прихватити, односно мијењати. Ја сам му објаснио. Они су отишли на тај састанак и ти амандмани наши, односно моји и Тихомира Глигорића, су прихваћени. Након тога услиједило је званично предлагање амандмана уз уважавање наших приједлога. Амерички амбасадор све то прихвата и даље то иде на парламент. На парламенту противници су били посланици из странке (Хариса) Силајџића. Он је ту одиграо кључну улогу. Они су се изјашњавали као да су да су цијело вријеме против неких амандмана, али то је био привид, симулирали су. То је била симулација, нису били искрени, јер су мислили ако су они против, да ћемо ми бити за.

ГЛАС: Дакле, тај пакет уставних промјена није дошао на сто преко ноћи. Вођени су интензивни преговори од Вашингтона до Сарајева.

КУНИЋ: Разговоре су водили лидери. Међутим, била је и комисија, стручна, која је требало нормативно-правно то да дефинише. У тој комисији били су Рајко Кузмановић, Сњежана Савић и Марко Рајчевић који су то прихватили и то је дошло на Уставноправну комисију. Дакле, готово сви су то прихватили. Ево једино што до сада није изашло на видјело, то је једна телевизија знала, да смо Глигорић и ја то срушили. Обавијестили су ме из те стручне комисије да ће ме позвати други дан, али нису, него су позвали Чавића, Иванића и Додика. И Додик је тада изјавио: Ево, видите, добри су амандмани. Кунић је прихватио, иако је био највећи противник. Замислите подлости.

ГЛАС: Често се када се прича о "априлском пакету" каже "да је усвојен било би лоше по Српску, да су га Срби одбили, било би још горе". Шта Ви кажете?

КУНИЋ: Суштина надлежности ентитета би тим амандманима, да су прихваћени, без наше интервенције, фактички нестала. Ентитети би били административне јединице. Ако немате законодавну надлежност, шта имате? Да доносите одлуке и подзаконске акте. За мене је било највеће изненађење да су такви амандмани дошли пред Уставноправну комисију. То је било катастрофално за Републику Српску.

ГЛАС: Поједини савременици су годинама након пада пакета говорили да је то био вјешто одигран потез од стране српских функционера, уз то наводећи да је Силајџић позеленио од муке због понашања српске стране и "пристајања" на амандмане.

КУНИЋ: Да, Бериз Белкић је рекао да су до један сат ујутро чекали шта ће рећи Уставноправна комисија. Када је покојни Сулејман Тихић јавио да су моји и Глигорићеви приједлози прихваћени, Белкић је потрчао према мени и рекао: Перо, Перо, све си ти то скувао. Нијаз Дураковић је рекао да "такав није долазио 15 година у овај дом". Значи, суштина је била овдје оно што говорим, да узму законодавну надлежност Републике Српске.

ГЛАС: Због чега је заправо Силајџић био против?

КУНИЋ: За то што су прихваћени наши амандмани. Ја њему скидам капу, он је способан за камуфлажу, да одигра, паразитира и тако даље. Један је од најспособнијих политичара са бошњачке стране.

ГЛАС: Шта Вас је подстакло да цијелу књигу посветите "априлском пакету"?

КУНИЋ: Управо та чињеница, што је то суштинско питање у посљедњих 30 година. То су Американци добро припремили. Наравно, Силајџић је ту доста учествовао.

ГЛАС: Како би БиХ, односно Република Српска изгледале данас да је прије двије деценије усвојен "априлски пакет"?

КУНИЋ: Република Српска би била обична административна јединица.

ГЛАС: Јасно је да би амандмани из темеља промијенили Устав БиХ. Колико су од те 2006. године странци узели ствари у своје руке и на крилима тзв. бонских овлашћења измијенили унутрашњу структуру БиХ?

КУНИЋ: Педи Ешдаун је својим одлукама измијенио уставну цјелину БиХ. Али, шта је примјетно овдје, и зашто се то дешавало. Наравно, бошњачка страна је лобирала, са јачим интензитетом, а ја бих рекао и са више знања. Ми у парламенту нисмо имали способних људи који се посвећују тим питањима надлежности и Устава БиХ. Тада послије једне сједнице Уставноправне комисије, гдје нисмо успели договорити, возио ме Момчило Новаковић, тадашњи јако добар посланик. Убјеђивао сам га од Сарајева до његове куће, да измисле у својим редовима двојицу људи који ће гласати против тих предложених амандмана. Он је само говорио: "Мени је шеф рекао, професоре, и ја то морам". Дакле, то убјеђивање трајало је на путу од Сарајева до његове куће у Прњавору. И нисам у томе успио.

ГЛАС: Српска се, како тврде њени представници, и даље држи Дејтона и тражи да јој буде враћено оно што је силом или под притисцима одузето. Има ли шансе да у БиХ поново заживи тзв. изворни Дејтон?

КУНИЋ: То није могуће. То су политичке флоскуле, давање лажних нада. Нема могућности враћања надлежности, јер оне се могу вратити само предвиђеном уставном процедуром. То треба да прихвати парламент са потребном већином све три стране, а то је немогуће. Све је то надошло инсистирањем бошњачке стране који су имали неке људе који су познавали и више били посвећени Дејтонском споразуму. Ту је и наклоност одређених кругова међународне заједнице, јер је она увијек тежила некој централизацији државе. Наравно и Сарајево је то које је чвориште свих збивања, и ту се може више утицати на људе.

ГЛАС: Да ли је изгледнији неки "Дејтон два" или нешто томе слично?

КУНИЋ: Мислим да је то немогуће с обзиром на околности, на ових 30 година, како се стране изјашњавају и чему теже. Према томе, никад један народ не можете присилити да ради нешто ако сматра да је то против њега. Не вјерујем у "Дејтон два". Ко би то могао натјерати стране, сада у БиХ, да гласају тако и тако? И те стране су се обучиле, видјели су дисање међународне заједнице и да је она пристрасна у неким стварима и наравно да се више неће прихватити неке ствари које су на штету Републике Српске. Кажем, највише лоших ствари дешавало се због незнања и непосвећености српских посланика у парламенту БиХ и уопште у институцијама. Из СНСД-а издвојио бих, и то је добро истаћи, а сада је нема нигдје, Душанку Мајкић. Она је била одличан посланик. Она се припремала, сваки пут је долазила спремна на сједницу, док за остале немам ријечи. 

 

Селекција кадрова

ГЛАС: Како видите будућност БиХ, да ли је могуће да поново на сто буде стављен неки нови "априлски пакет"?

КУНИЋ: Мислим да Република Српска више не може прихвати никакве промјене на своју штету. Не би смјела, али никада не можете процијенити да ли ће се нешто десити. С обзиром на ситуацију, околности у Европи и свијету мислим да морамо са више пажње упућивати своју репрезентацију, како је сада зову, у Сарајево. Тамо морају ићи људи који ће се потрудити, који ће бити посвећени интересу Републике Српске. Нажалост, до сада ту није било праве селекције у кадровима, као што немате ни у Републици Српској праву селекцију у кадровима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.