Опстанак Срба у Кључу раван подвигу

Тежак и недостојан - тако српски повратници описују живот у Кључу, гдје је прије рата било на хиљаде домаћинстава, док их данас нема ни педесетак.

Упркос животним недаћама, у опустошено село прије 23 године вратили су се Столе и Нена Стојаковић, који су више од шест година провели сами без струје.

- Сви око нас су имали струје, док смо ми годинама били у мраку. Нема кога нисмо молили и кумили, што сада радимо и за пут у дужини од три километра - прича Нена која је сама са Столетом остала да живи у Велагићима, код Кључа.  

У овом селу вријеме као да је, каже, стало, а народ је заборављен од кантоналних власти.

- Воду цијело љето нисмо имали. Нема коме се нисмо жалили. Са комшијама који у село долазе само викендом и празницима били смо ради да се удружимо па да заједничким снагама покушамо насути пут до села и да ријешимо проблеме са водом, међутим, они ни да чују. Ја сам сама немоћна да било шта урадим, јер мој Столе, који има 77 година, у посљедњих пола године не види, човјек треба на операцију у Београд  - каже Нена.

Медвједи и људи

Истиче да је надлежнима у општини Кључ, гдје је ишла прије мјесец дана да тражи, између осталог, пут до куће, рекла да би бољу заштиту имала као медвјед, него као човјек.

- Нама до куће нико неће ни да прочисти пут од снијега. Задњи пут када је пао тресла сам снијег са грана како би се могло проћи и плакала - вели Нена.

На подручју општине Кључ данас живи око 80 Срба повратника, док је прије рата, по попису из 1991. године, у тој општини живјело више од 17.000 Срба.

Парох кључки Немања Росић каже да у Кључу данас живи само четворо српске дјеце, од чега су двоје школарци.

- Више се нико не враћа на своја огњишта. Масовнији повратак Срба је био на почетку, међутим, тежак живот их је натјерао да поново напусте своја огњишта. Углавном сада долазе да обиђу имања, нико се не задржава дуже од дан или два - казао је Росић.

Додао је да у Кључу од српског живља углавном живе пензионери, којих је такође све мање.

- Покушао сам више пута да мотивишем Србе из Кључа да се врате на своје огњишта, ако ништа бар током љета и празника да се окупимо. Ишли смо и ка томе да једни друге приме у своје домове. Ко год има жељу да проведе неколико дана у свом родном мјесту спремни смо да пронађемо смјештај - рекао је Росић и подсјетио да велики број Кључана живи у Србији те у Приједору и Бањалуци, гдје су се скућили и имају посао.

Иако су мала парохија настоје да за вријеме празника организују духовне вечери, концерте духовне и класичне музике, светосавске награде за најбоље студенте и ученике општине Рибник, без обзира на границе кључке парохије.

- Базирали смо се на подизање свијести о православној вјери и поријеклу, о умјетности и култури, обнови читалачког духа, тако што смо обновили црквену библиотеку и трудимо се да читамо у току недјељног послужења. Трудимо се на обнови мира и суживота, иако има и доста реметилачких фактора - истакао је Росић.

Дођу за празнике

Он је подсјетио да су ове године основали два удружења Удружење Копјеница и Удружење Кључана, јер на тај начин могу допријети до што већег броја Срба са овог подручја, али и да помогну онима који су се вратили на своја огњишта.

- Ове године имамо једну повратничку кућу. Једну смо заједно обновили, али људи се још нису одлучили за повратак - казао је Росић, додајући да је најчешћи проблем повратника здравствено осигурање, јер како би дошли до љекара у Рибник или Бањалуку, потребно је да пређу километре и километре.

На редовним службама, истакао је он, буде до десетак вјерника, мада је било недјеља када нико не дође.

- Највише вјерника на службу дође када су велики празници. Тада су ту и наши људи, који су иначе у иностранству. Мада нам често на литургију знају доћи и људи из Бањалуке и Приједора - рекао је Росић.

Према ријечима предсједника Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ Ђорђа Радановића, Кључ је апсолутно нетолерантно подручје за српски народ.

- Према Србима на подручју Кључа изражена је једна пасивна агресија. Бошњаци се и данас свете за нешто што се десило 1992. године на том подручју, а не желе да причају шта је ту било 1941. године. И дан-данас постоји један озбиљан тренд напада на православна гробља, као и Србе, које неће тући у сред Кључа, али да ће добити шамар у згради без разлога, гдје нико не види, то хоће - истакао је  Радановић, додајући да је Кључ, послије Цазина и Доњег Вакуфа најопасније мјесто за живот Срба.

У Кључу је, тврди Радановић, и даље непријатељско окружење, а да је тако довољно говоре непримјерене поруке упућене свештенику, које готово свакодневно искачу и на друштвеним мрежама.

- Већи дио територије, када је у питању земљиште у Кључу, припада Србима. На нашу адресу су стизали разни захтјеви Срба из Кључа, међутим, највише их је било за пружање правне помоћи. Неки од примјера су српски станови и парцеле које су људи присвојили тако што су фалсификовали документацију. Процеси још трају и ко зна колико ће још - казао је Радановић.

Светитељи

Према ријечима пароха кључког Немање Росића, у Кључу су поникли, радили и стварали велики светитељи и просвјетитељи, попут Хаџи Миле Попадића, који је био кључки прота, књижевник, учитељ и просвјетитељ, хроничар историјских догађаја с краја деветнаестог и почетка двадесетог вијека.

- Ту је поникао и Лазар Ђукић младобосанац и Гаврилов саборац, као и Никола Мачкић, крагујевачки професор православне вјеронауке, пострадао у Крагујевачкој гимназији 21. октобра 1941. године - казао је Росић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.