Омаж патриоти чика Станку

Недавно се у Бриселу у 93. години богатог живота упокојио Станислав - Станко Божић.

Сахрањен је, по својој жељи, на једном бриселском гробљу. Посљедњи пут у Бањалуци је боравио пет година прије него што је издахнуо. Белгију је сматрао својом другом домовином и надасве ју је волио иако је највише на свијету волио Бањалуку, град у којем се родио, одрастао и сазрео и који је, као млад судија, напустио 1955. и кренуо на европски Запад у вријеме када је то многима био “неки други тамни свијет”.

Божићи су поријеклом из Драгочаја. Отац је радио на жељезници. Станко је рођен у жељезничком насељу Предграђе, бањалучком кварту у који се могло стићи возом из центра града, са жељезничке станице.

Данас је то улица поред Музеја савремене умјетности, који је и био зграда Жељезничке станице. За урбаног младића из градске индустријске зоне природно је било да упише бањалучку Реалну гимназију. Дјетињство и школовање усмјерили су га према лијевој идеји и крај Народноослободилачког рата је дочекао као официр и политички комесар једног партизанског батаљона. То не би дочекао да се није, као једно од деветоро српске дјеце, задесио у млину Хрвата из Бањалуке Марка Липовца, који их је сакрио и није дозволио да падну у руке усташама на дан покоља у Дракулићу.

Послије рата завршио је правни факултет, почео каријеру судије у родном граду. И, како то већ бива, након стабилизације крећу локалне расправе које су чика Станка “одвеле” у својеврсно унутрашње уточиште, у Београд. Одатле је, искористивши један међународни конгрес правника у Француској 1956. године, остао на западу Европе - прво у Западној Њемачкој и након годину дана прелази у Белгију. Иако се рехабилитовао и почео да долази у Бањалуку, тадашњи СУП БиХ га протјерује 1973. године и забрањује улазак и то траје све до 2000. када га, по истој забрани, чак и полиција тадашње СР Југославије приводи на београдском аеродрому.

Говорио је да је најљепше године провео у Белгији. Изгледа да му је слобода у облику либералне демократије одговарала. Био је директор спортског клуба у којем је краљева породица играла тенис. Са супругом Зором, рођеном Загорац, рођаком “младобосанца” Бранка Загорца, држао је мали ланац ресторана. Као љевичар био је члан Социјалистичке партије Белгије, али и тада бунтован, незадовољан и немиран. Образован, елоквентан, дрчан и познавалац права и политике упорно је писао белгијским министрима тражећи да исправе грешке, да остваре правду. И то је наставио кад су почели постјугословенски ратови јасно се декларишући као Србин - патриота. Писао је министрима и политичарима, ишао на предавања и гласно и јавно протестовао због сатанизације и понижавања српског народа. Организовао је протесте пред главном командом НАТО-а у вријеме бомбардовања Југославије са налијепљеним фластерима преко уста до те мјере да их је полиција растјеривала.

Чика Станко се појавио у прес-центру Првог крајишког корпуса и понудио штампач као помоћ, као и још низ других ствари које је, и колико, могао да понесе. И набављен је тај ласерски штампач, за људе у блокади тада чудо компјутерске технике. Подржавао је и помагао приватно неке породице од Бањалуке до Новог Града. О таквој његовој акцији писао је и “Глас Српске”. Послије је долазио много пута и причао о животу у Бањалуци од његових дјечачких дана. Имао је много прича о родном граду из времена прије, за вријеме и послије Другог свјетског рата, знао је многе људе и већину је настојао да сретне и поразговара. Није толико волио с другима да говори о сјећањима колико га је занимала ситуација. Али, колико год је волио свој народ, српски, толико је показивао поштовање и хуманизам према другима. Страшно много је цијенио хрватску породицу Шиматовић, спомињао по најљепшем и распитивао се за Миру Шиматовић-Крлић, као и њеног мужа Реџу Крлића.

Занимало га је како град живи, знао је у сваком тренутку шта се догађа и имао мишљење. Био је критичан према свакој власти и у Југославији и у Белгији. Звао је, питао, бринуо, савјетовао. Пратио је све регионалне програме на телевизији. Овај омаж објављујем у “Гласу Српске” јер би то чика Станко желио. Сваки пут када бих путовао у Брисел тражио је да му понесем колико год могу дневних издања “Гласа српске”. Волио је новине. Објавио је много писама и текстова у “Вестима” из Франкфурта. Није подносио стране управљаче, звао их је “гаулајетерима. Новинама и белгијским политичарима је писао против њих. Осјећао да и тиме мијења стварност, да шири истину коју дијели с другима. Овај омаж је запис и сјећање онима који су га познавали и постхумно упознавање онима који нису.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.