Њемачки медиј о нелогичностима тзв. „Сарајево сафарија“

ФРАНКФУРТ - „Frankfurter Allgemeine Zeitung“ објавио је текст свог новинара за Балкан Михаела Мартенса, који је истраживао причу о „Сарајево сафарију“ и утврдио да оно што је до сада познато има бројне нелогичности.

Мартенс борави у Сарајеву, гдје прикупља информације о „Сарајево сафарију“, а у првом од планирана три текста на ову тему објавио је нелогичности које је пронашао у филму Мирана Зупанића (Sarajevo safari), те књигама Еција Гаваценија (Викенд снајперисти) и Домагоја Маргетића (Плати и пуцај). Други ФАЗ-ов текст говориће о свједочанствима Сарајлија, а за трећи аутор није хтио открити тему, те је најавио објаву текста за 11. јул. Мартенс истиче да је ово истраживање спроводио пола године.

На самом почетку текста, Мартенс објашњава читаоцима у Њемачкој шта се догађало у Сарајеву у периоду 1992–1995, шта је „Сарајево сафари“ и како је настала та прича у јавности. Фокус ставља на три извора – односно наведени филм и двије књиге.

„Међутим, ниједно од ова три дјела, када је ријеч о поузданости извора, не може издржати чак ни приближно критичко преиспитивање. Ко погледа филм и прочита књиге, након тога ће знати прилично – ништа. Скандал о богатим ловцима на људе у овим се дјелима инсинуира и потпирује, али се не поткрепљује доказима нити увјерљиво објашњава. То што се Зупанич, Гавацени и Маргетић у многим медијским извјештајима појављују као 'истраживачки новинари' ни у ком случају не оправдава њихов рад“, наводи се у тексту ФАЗ-а.

У ФАЗ-овом тексту наводи се и да досадашње истраге нису дале никакве резултате, те се истиче примјер пријаве Бењамине Карић, коју је поднијела сарајевском тужилаштву након премијере филма словеначког аутора.

„Тужилаштво Кантона Сарајево ни скоро четири године касније још увијек није подигло оптужницу. То и не чуди, с обзиром на то да нема доказа који би издржали судски поступак“, наводи се.

Анализа филма

Мартенс објашњава да све информације у филму које се односе на постојање страних туриста на брдима код Сарајева долазе од анонимних и непоузданих извора, али да је филм уклопљен заједно са стварним догађајима из рата, што га чини увјерљивијим.

„Најважнији извор овог наводног документарца о наводном лову на људе је анонимна особа. Његово лице се не види, нити му се зна име... У његове описе убачени су аутентични и потресни снимци жртава снајпера, као и прича брачног пара који је изгубио кћерку. Ти снимци и та прича су стварни. Међутим, манипулативном монтажом кадрова сугерише се да су то починили страни туристи“, стоји у ФАЗ-овом тексту.

Такође, Мартенс проблематизује околности још једне изјаве у филму, а ријеч је о свједочењу бившег припадника тајне службе Едина Субашића, који је рекао да му је један заробљени српски војник 1993. испричао да је видио петорицу Италијана на фронту, од којих су тројица тврдила да су платили како би убијали Сарајлије.

Међутим, Мартенс се у тексту за ФАЗ пита зашто аутор и остали истраживачи никада нису покушали доћи до тог војника нити сазнати његов идентитет.

„Постоји ли још увијек записник с тог испитивања? Је ли заробљеник преживио рат? Је ли још жив? Ако јесте, гдје? Да ли би поново свједочио? Ова очигледна питања не постављају ни Гавацени ни аутор филма. Тако се рађају нова питања: Је ли заробљени Србин на том испитивању говорио истину? Шта је тачно рекао? Да ли је уопште постојао?“, наводи се у тексту.

Анализа књиге Еција Гаваценија

ФАЗ истиче да је филм безазлен у поређењу с оним што је написао Гавацени, који је у књизи чак мјесто из Сибира представио као да се налази у Југославији.

„Гавацени, који није сматрао потребним истраживати на самом мјесту догађаја нити обавити разговоре у Сарајеву, корача с ведрим незнањем кроз терен који описује. Тако, на примјер, говори о југословенској пјешадијској јединици која је била стационирана у Нориљску. Само што се тај град не налази у Југославији, већ у сибирској зони вјечног леда (пермафроста).“

Такође, Мартенс наглашава да се из саме књиге може примијетити да аутор уопште не разумије односе на Балкану те да је пласирао властите заблуде, али и заблуде својих саговорника.

Наводи и неколико примјера нетачних информација из књиге, попут тога да су за вријеме рата у БиХ бомбардовани путеви у Србији или да је и у Румунији тада бјеснио рат. Мартенс истиче да је грешка о летовима Трст – Београд једна од важнијих.

„Од ових грешака важније су, међутим, темељне погрешне претпоставке: тако су 'викенд-снајперисти' наводно долазили авионом. На једном мјесту се, као цитат, спомиње 'неколико европских аеродрома' као полазиште ових ловачких излета. Гавацени тврди да је сазнао како је ова крвава 'турнеја' вјероватно започињала у Трсту (или у Парми) летом за Београд, прије него што би се пут наставио копненим путем. Међутим, аеродром у Београду и читав ваздушни простор Србије били су затворени за авио-саобраћај Резолуцијом 757 Савјета безбједности УН-а из маја 1992. године. Изузеци су се морали појединачно пријављивати и одобравати. Блокада је укинута тек крајем 1994. године“, стоји у тексту ФАЗ-а.

Мартенс је разговарао и с британским новинаром Тимом Џудом, који је 1992. године био дописник Тајмса и Економиста из Београда те је извјештавао са свих фронтова. Џуда каже да је требала „читавa вјечност“ да се уђе у БиХ из Београда те да је то тешко могла бити „туристичка рута“, али не искључује да су се могли десити понеки изоловани случајеви.

„Нешто од овога што сам прочитао, на примјер о логистици, с летовима из Трста за Београд, могу написати и у то вјеровати само људи који немају појма да је београдски аеродром био затворен“, рекао је Џуда.

ФАЗ на основу тога закључује:

„Наравно, он не може искључити могућност да је постојао понеки изолован случај стријелаца из иностранства који су плаћали за то. Али вишегодишњи масовни феномен са стотинама учесника, који би прошао непримијећен од свих новинара, хуманитарних радника и особља УН-а на терену? То је 'сензационалистичка прича коју прихватају људи који нису били тамо и не могу замислити да би тако нешто у било каквим већим размјерама било екстремно невјероватно'.“

Аутор текста у ФАЗ-у осврнуо се и на нелогичне бројке које је изнио Гавацени у својој књизи, истичући да се оне не слажу с оним што је утврдио водећи стручњак за број жртава у рату у БиХ Мирсад Токача.

„Према Токачи, снајперисти у Сарајеву били су одговорни за око 350 убијених током опсаде. Према Гаваценију, у истом периоду је само из Италије око 230 стријелаца учествовало у тој убилачкој игри, 'из Француске и Белгије нешто мање, неколико из Швајцарске и неколико из Аустрије'. Многи починиоци су наводно убијали више жртава по једном излету. Један италијански стријелац је, како се наводи у књизи, 'за шест сати средио двоје дјеце, једну жену и за крај троје старих људи', цитира Гавацени наводног свједока.

Када би се такве бројке екстраполирале, испало би да српске трупе нису имале никакве везе са снајперским терором у Сарајеву и да би све снајперске жртве морали убити странци, док би Младићеве трупе биле тек заинтересовани посматрачи“, наводи се у тексту ФАЗ-а.

Анализа књиге Домагоја Маргетића

Оно што је Мартенсу било најмање увјерљиво јесу тврдње Маргетића у књизи „Плати и пуцај“, а посебно се фокусирао на кредибилитет хрватског аутора, за којег каже да пише „бајке за одрасле“ и да преноси теорије завјере.

„Угледни хрватски аутор и публициста Борис Рашета, на примјер, назива Маргетића 'приповједачем бајки за одрасле'. Маргетићева наводна открића у принципу не прати, 'јер му ништа не вјерује', како је казао Рашета. Реномирани хрватски аутор Ивица Ђикић назива Маргетића 'невјеродостојним и непоузданим извором' и теоретичарем завјере. Сличних процјена у Хрватској има напретек“, наводи се у тексту.

Затим се Мартенс осврће на оно што пише у Маргетићевој књизи, којег оцјењује као особу с бујном маштом.

„У својој књизи он тако тврди да је један европски краљ долазио да убија сарајевску дјецу и силује жене. 'Међу ловцима на људе у Сарајеву била је најмање једна крунисана глава из Европе: краљ је волио убијати дјецу... Понекад је бирао малу дјецу коју су мајке држале у наручју, или барем за руку', стоји у књизи. Извор? Извјесни Драган, који је на српској страни наводно припадао јединици задуженој за логистику краљеве посјете. У паузама од убијања дјеце, краљ се радо забављао силовањем младих дјевојака које су након тога нестајале, пише даље Маргетић“, наводи се у тексту ФАЗ-а.

Мартенс посебно наглашава да су сви извори чији је идентитет познат у Маргетићевој књизи заправо мртви, а да су живи само они који су анонимни.

„Покојни Јосип Манолић је причу о Сарајево сафарију наводно испричао Маргетићу у непрегледном обиљу детаља, али о томе ћути у својим обимним мемоарима. Можда у два тома на 800 страница једноставно није било довољно мјеста?“, пита се Мартенс у тексту ФАЗ-а.

На крају, новинар закључује да Маргетић бар познаје регионалне прилике, за разлику од Гаваценија, али да и даље покушава допринијети наративу о постојању страних туриста у вријеме опсаде Сарајева.

„На крају крајева, није забрањено снимати лоше филмове и писати лоше књиге. Оно што забрињава јесте новинарство које таква дјела прихвата углавном без икакве критике, само ако им одговара тенденција – зли, стари бијели мушкарци као починиоци. Можда је лов на људе у Сарајеву и постојао. Међутим, из извора који се за то непрестано наводе, то се не може закључити“, наводи се у посљедњој реченици текста објављеног у ФАЗ-у, који преноси сарајевски портал "Кликс".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.