Њемачка новинарка: Сарајево бошњачко-муслимански град са панисламским призвуком

САРАЈЕВО - Историчарка и професорка на Лудвиг-Максимилијан универзитету у Минхену, Мари-Јанин Цалић, у свом најновијем чланку за ZEIT Geschichte, историјски магазин њемачког љевичарско-либералног недјељника „Die Zeit“, осврнула се на мултирелигијску и мултиетничку традицију Сарајева.

У прегледу историје, у којем објашњава традицију присуства различитих вјерских заједница на простору данашње БиХ, Цалић највише простора посвећује међуодносу вјерских заједница, као и њиховом односу према држави.

Текст DW-a преносимо без интервенција.

„У Југославији се жене нису смјеле покривати“

У тексту под насловом „Југословенско сломљено срце“, при чему се мисли на Сарајево, Цалић, која важи за један од најзначајнијих ауторитета у Њемачкој по питању историје југословенског простора, између осталог указује и на положај ислама у СФРЈ.

- У Југославији је владала вјерска слобода, међутим покривање жена – као и у Турској – било је забрањено. Све док се Исламска заједница понашала лојално према држави, могла се, као и све остале вјерске заједнице, слободно развијати - наводи се у чланку.

Историјски прелом у том погледу донио је рат деведесетих, али ауторка напомиње да су постојале и происламске политичке тенденције прије избијања рата, као и активизам појединаца.

- Један од њих, адвокат Алија Изетбеговић, саставио је 1970. године тајну "Исламску декларацију" у којој је тражио централно вођену панисламску државу "од Марока до Индонезије, од Африке до Средње Азије". У њој би требало да влада "исламски поредак и начин живота". Суд га је 1983. године, заједно са сарадницима, осудио на вишегодишњу затворску казну. Судске власти су захтјеве за увођењем шеријата, покривањем жена и забраном ‘мијешаних бракова’ оцијениле као напад на начело братства и јединства. Осим тога, Изетбеговић је одржавао контакте са иранским режимом ајатолаха Хомеинија.

Улога СДА

У наставку текста Цалић објашњава да је почетком деведесетих, у вријеме распада Југославије, Изетбеговић основао странку која је побиједила на првим изборима и допринијела јачању ислама у земљи.

- Странка демократске акције (СДА) била је у уској вези са Исламском заједницом. Обје су настојале да ојачају бошњачку нацију путем реиcламизације. Муслимански вјерски службеници проповиједали су да се вјерници морају придржавати рамазанског поста, забране алкохола, читања Курана и вјерског одгоја. Тражили су и да се жене покривају, а забрањивали "мијешане бракове". Када је Исламска заједница 1990. године, уз помоћ СДА, обновила светиште Ајватовица, биле су присутне зелене заставе са арапским натписима и потпуно покривене жене. Ајватовица је данас највеће муслиманско светиште у Европи - пише Цалић.

Она затим описује јачање утицаја земаља са различитим струјама ислама на БиХ, чији се ривалитети преносе и унутар саме земље.

Разнолико Сарајево умире

На крају текста, Цалић закључује да су се „разноликост и толеранција“ Сарајева изгубили током рата, а да је већина становника српске и хрватске националности напустила град током или након борби.

- Главни град се након опсаде "национализује" у бошњачко-муслиманском смислу. Проживљено насиље учинило је људе свјеснијима њихове етничко-вјерске припадности или им је такав идентитет тек наметнуло. Данас се већина становника креће скоро искључиво у кругу припадника сопствене етничке групе. Традиције уређеног суживота и комшилука изгубиле су на значају. Само мањина још његује стару навику посјећивања комшија друге вјере за њихове празнике.

Цалић примјећује да „активно декларисање припадности исламу и вјерска пракса у јавном животу у међувремену играју значајну улогу“ и да је „Исламска декларација“ поново објављена „уз помоћ пореских средстава“, што „многим секуларно настројеним Бошњацима не одговара“.

Такво окружење привлачи инвестиције из исламских земаља, којима „буђење ислама служи као пословни модел“. Наводи и примјер међународног сајма „Halal Expo Sarajevo“.

Све то ауторку води ка завршној опасци:

- Сарајево је на путу да се претвори у бошњачко-муслимански град са панисламским призвуком. Његов некадашњи мултирелигијски карактер ускоро ће се моћи препознати само још у историјској културној баштини - закључује Цалић у тексту за „Die Zeit“.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.