Није српски ћутати: Епископи треба ба дају примјер

Бити хришћанином у Цркви и са Црквом не значи бити само физички присутан или се сматрати тек бројем већ живети животом који треба да буде испуњен Христовим науком. Сваки онај који се сматра хришћанином треба да поступа тако, а црквене вође да предњаче и својим примером, речима и делима, да показују пред свим људима колико су "озбиљни" и "одговорни" према Цркви којој служе и према друштву у коме живе.

Владика херцеговачки то је доказао и делима и речима. Његова дела говоре када се види бројност људи у црквама, број крштених и жеља да се изађе изван оквира зидова Божјих храмова и помогне обичном човеку у свакодневним невољама, а да се и речју предао служењу цркви говори нам његов текст који је недавно изашао у "Гласу Српске" и који ме, у мислима, враћа у дане прве хришћанске заједнице, када је дванаест апостола било свесно сопствене немогућности да задовољи потребе све већег броја чланова ране цркве.

Aпостолима је била потребна помоћ, баш као и Мојсију у време када му је таст дао савет (Изл. 18.13-24). Замолили су тада апостоли цркву да одабере седморицу људи који ће им помоћи да служе. Знали су да све послове не могу да обављају сами, али и да су разни људи од Бога обдарени разним благодатима које треба користити у славу Божју. Због тога су и били подељени послови у првој цркви, па су неки проповедали, други су прорицали, трећи лечили, четврти само служили друге, пети писали.

И данас неки воде цркву у служби људима и у контакту са онима који су ван цркве, а сви хришћани су изнад свега Божји радници и према томе нико није изостављен и сви смо потребни. A ако ко нема снаге ни моћи да ради у славу Божју и још тога је свестан и жељан да га замене другим, онда је сасвим јасно зашто и ја, са мојим скромним поимањем хришћанства, стајем уз владику.

Као што сам већ напоменуо, не служимо сви на исти начин нити смо позвани да служимо истоветно. Због тога је апостол Павле у 1. посланици Коринћанима (1. Кор. 3.9, 12.27-31 и Рим. 12.4-5.) цркву приказао као тело са много удова од којих сваки има одређени задатак и сви су важни за раст и развој цркве. Христ је глава цркве, али постављало се у време Павла, а и данас је и даље актуелно питање, шта да се ради ако се неки од тих удова разболи, ако занемоћа или утихне, а још при томе је толико свестан свога стања и довољно велик у Христу да тражи да га замени онај који може и жели да наступа у Христово име. Онда се, колико сам схватио Григорија, треба тај уд цркве поверити оном ко има снаге да узме на своја плећа и да га не само носи већ и развија.

Нисам користио реч "страх од цркве" или "страх од Бога", јер ја тако не могу да осећам Бога. Он је за мене љубав сама, а његов ауторитет је за мене очински ауторитет. Тај осећај не долази из моје религиозности већ из чињенице да сам читајући Јеванђеља доживео таквог Бога. И као што га видим као очинску фигуру која нас поучава и води кроз живот, брине се за нас, тако сматрам да и ми треба да видимо једни друге као браћу, не као претпостављене и недодирљиве, већ као нама блиске и разумљиве, па самим тим и жељу патријарха да га се "замени", а који је увек био са народом и потекао из народа, не видим као тек у јавност бачену изјаву која вапи за тим да се потврди његова незаменљивост већ као братску и пастирску поруку да се пронађе други који ће наставити његовим путем, јер он више не може.

Да су апостоли и рана хришћанска црква, као неки данас, заобилазили проблеме и као што Григорије каже "гурали их под тепих за нека друга времена", питање је шта би било са црквом. Наравно, ову последњу реченицу не говорим као историчар, јер ми је као историчару забрањено да се користим оном познатом "шта би било кад би било", већ је говорим као хришћанин који упркос свим својим манама и слабостима, можда баш зато што сам толико слаб, стоји забринут и повијен од муке и страха када види шта се дешава у цркви, јер ова мука која је погодила Српску православну цркву погађала је, погађа и што је најгоре, погађаће и друге цркве и то у временима када је тело прецењено, а блуд, изопаченост и неморал друштвено оправдани.

Ипак још више од овог мог опажања истичем речи владике којима нас је упозорио на сва зла служења оних који требају да нам буду пастири – идеологијама.

"Кад се подсјетим на сва наша служења нацијама, идеологијама и људима, скривањима иза идеје српства, светосавља, националне Цркве, "чуварке народног бића", итд., којим изразима се бранимо од наводних "несветосавских" и којекаквих других утицаја, а у ствари у лицима Епископа пројављујемо неспремност и неспособност за пастирске изазове времена у коме нас је Бог поставио за пастире словеснога стада." На ово само додајем "Боже, чувај нас од зла јер другог темеља нико не може поставити осим онога који је постављен, а то је Исус Христос".

 (Aутор је шеф катедре за историју на Филозофском факултету Бања Лука)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.